Author Topic: Ispovesti ovisnika droge, alkohola...  (Read 4984 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« on: April 15, 2004, 10:58:29 AM »
Vlado M. 04.03.2004, 17:45
--------------------------------------------------------------------------------
 Dakle,


Ponovo sam dobio zesci nalet inspiracije za pisanje koji se pojavio niotkuda i uletio u mene kao neka necastiva sila... Imam osjecaj da bih mogao da napisem 10 stranica teksta a da apsolutno nista konkretno ne kazem kao sto je to svojevremeno radio Dikens jer se u njegovo vrijeme knjiga naplacivala po stranici teksta... Steta je sto se tako ne radi i danas i kod nas i zato sto bih ja onda imao dovoljno love za svu drogu ovog i onog svijeta. Ovako, ostaje mi da se i dalje grcim pred kompjuterom po cijelu noc, u samoci, ludilu, krvi, onaniji i znoju dok se ostala srpska omladina zabavlja i udise zivot punim plucima u diskotekama, nocnim i striptiz klubovima... Stvarno sam u zajebanoj situaciji.

A zasto sam dobio nalet inspiracije ?

Zato sto sam dobio dopust na 5 dana iz bolnice za lijecenje izgubljenih narkomanskih dusa i iscijedjenih alkoholicara, umornih od zivota i zeljnih dobre kapljice bez obzira na to sto su svjesni da ta kapljica pije njih a ne oni nju. I tako, palo mi je na pamet da napisem rijec, dvije ili nesto vise o tim vrlim i velicanstvenim uvrnutim likovima koji stanuju u Miklosicevoj ulici u Beogradu u kuci ciji je redni broj 9.

Ta kuca otprilike nicim ne odudara iz mase okolnih kuca osim svojim nazivom - Specijalna klinika za lijecenje bolesti zavisnosti - vrlo specijalan i pomalo nevjerovatan naziv ( svi mi znamo da su te bolesti vise-manje neizljecive i da je pomalo drsko pokusavati ih izlijeciti ). Stari gospodin Balzak je mnogo mjesta u svojim knjigama ostavljao za detaljne opise gradjevina u kojim su bogu krali dane njegovi junaci, uglavnom starci puni para i zeljni piletine i ambiciozni mladi seljacici koji su pokusavali da upecaju neku stariju bogatu i razvedenu koku, ali stari Gospodin Balzak je, neka mu je laka crna zemlja, vec odavno postao hrpa pepela a ja nemam ambiciju da budem njegov nasljednik niti mi je on idol pa se necu mnogo zadrzavati na opisu same kuce. Samo cu reci da to nije kuca vec kucetina, sa gomilom dvokrevetnih soba i nekoliko trokrevetnih kao i sobom koju narkomani nazivaju inteziva a doktori intezivna njega. Iznutra je vrlo cista i prilagodjena svojoj svrsi i ispunjena novim i relativno tvrdim foteljama pogodnim za stvaranje hemoroida kao i medicinskim sestrama i tabletama koje se, nazalost, drze pod kljucem. Odmah na startu cu vas razocarati - sve sestre osim jedne Milene su prilicno neatraktivne ali ako se uzme u obzir da se vecini narkomana na pitonu uhvatila mahovina koliko dugo nista nisu jebali, ipak nisu za odbaciti.

U tu ustanovu sam dosao 11.05.2003. godine u podne. Bila je nesnosna vrucina, jedan od onih dana kada se pitate, da li ste, dodjavola, nekom precicom stigli u pakao a da vas je neko zaboravio o tome obavijestiti. Dosao sam u pratnji roditelja. Atmosfera u kolima na putu od Sarajeva ka Beogradu je bila toliko mucna da je necu opisivati. Jedino bih je uporedio sa 5. setom finala Svjetske lige u odbojci ove godine... Starci su ponijeli gomilu para i ogromnu nadu da ce se za moj "problem" zvani zavisnost od heroina konacno rijesiti a ja nisam ponio nista osim prilicno pune mokracne besike i velike zelje da je ispraznim. Narastajuce zelje. Potrebe. Nadu sam zaboravio da zapakujem i bilo mi je sasvim svejedno kako i gdje cu okoncati svoj sitni i beznacajni zivot, kao sto mi je i danas sasvim svejedno.

... kapija bolnice je bila zakljucana. Stari je pozvonio i vratima je prisao tip iz obezbjedjenja koji svojom pojavom ni najmanje nije ulijevao strahopostovanje - malo jaci vjetar bi ga oduvao, mozda cak i nesto zesci prdez. Kasnije mi je rekao da se zove Goran i da platom hrani troclanu porodicu koja ce uskoro dobiti prinovu.

Goran nas je pitao seljackim bosanskim naglaskom " - Vi ste oni iz Sarajeva sto ste zakazali sastanak sa doktorom ?".

- Da, mi smo ti - rekao sam preduhitrivsi zbunjenog starog.

- Izvolite uci u cekaonicu. - cijela stvar je djelovala prilicno profesionalno i izmamila mi je osmijeh na licu.

Usli smo u cekaonicu. To je obican hodnik sa 3 stolice i sekretaricom koja nema trup - noge joj pocinju iz vrata. Mislim da je dobro to sto nema trup jer su joj noge izvrsne za razliku od prosjecnog lica. Ispred svog stola je imala telefon i kompjuter na kojem je igrala pasijans ili tako neko sranje. Klasicna sekretarica. Otipkala je par brojeva i dobila doktora. Najavila nas.

- Podjite za mnom, molim vas, doktor vas ocekuje - rekla je.

Ustali smo i posli, cutke. Stari i stara zbunjeni a ja oznojen. Osjecao sam kako mi znoj curi niz ledja, mozda iz straha ili zbog nesnosne vrucine. Vjerovatno zbog obje stvari. Spustili smo se niz uske stepenice u podrum kuce koji je preuredjen u dvije kancelarije - na jednim vratima je pisalo dr N. E. - psihijatar, a na drugim dr B. L. psihijatar, direktor klinike. Usli smo na druga prateci glavu i noge koje su se odazivale na ime Nela.

U kancelariji nije bilo doktora. Bio je veliki radni sto, kompjuter i telefon i propagandni materijal bolnice.

- Zelite li neki sok, ili biste radije kafu ? - Nela su ljubazno nasmijesila.

Stari je htio sok, stara kafu a ja pivo. Pivo nisam mogao dobiti ( protivi se pravilima klinike ) pa sam se zadovoljio sokom. Doktora smo cekali listajuci prospekte klinike, sto nam je Nela predlozila slatkim glasicem. Da je situacija bila drugacija, stvor u gacama bi mi vjerovatno skocio do neba i zaklonio sunce i oborio svemirsku stanicu ili napravio neko drugo zesce sranje. U Americi bi ga mnogi registrovali kao NLO, samo da se tada nisam nalazio u klinici za skidanje od droge vec na nekom pristojnijem mjestu. To bi se npr. sigurno desilo na Exit-u. Prospekti su bili interesantni. Pisac je pokusavao da nas upozna sa nacinom rada klinike i svim njenim brojnim vrlinama dok je nedostatke, s druge strane, vjerovatno sasvim slucajno zaboravio da navede. Nije naveo da je u gornjem lijevom uglu direktorove kancelarije chekicao ogromni sivi pauk nad razapetom mrezom. Sudeci po velicini, nije se nadao muhi vec, u najmanju ruku, nekoj rodi ili prepelici... Prospekt je govorio sljedece :

Ovo je relativno mlada klinika, osnovana je 01.03.2003. godine i radi po Backsford programu, americkom programu za lijecenje bolesti zavisnosti, koji je najbolji na svijetu i uspjesnost izljecenje raste do nevjerovatnih 75 % kod narkomana i 65 % kod alkoholicara. Sama klinika je veoma udobna, elegantna, govori 8 jezika a 9. zamuckuje i ima najbolju hranu na svijetu. Malo je toliko dobrih hotela, sine, koliko je ova klinika ekskluzivna. To nam je prospekt govorio. Dodao je jos i to da se lijecenje od heroinske zavisnosti odvija u 3 faze od kojih ona prva traje 28 dana i odnosi se na detoksikaciju ( period kada se bacakate po krevetu i lupate glavom o zid u pauzama izmedju dva povracanja ili proliva u vrijeme apstinencijske krize ) i dijagnosticiranje problema. Ono u fazonu : zbog cega sam se, jebiga, poceo drogirati. Ta apstinencijska kriza se zahvaljujuci brojnim i kvalitetnim pilulama skoro sasvim ublazuje a vrijeme prolazi dosta brzo jer su dani ispunjeni citavim nizom rekreativnih programa. Druga faza se odnosi na vodjenje polusamostalnog zivota uz stalno nadgledanje napretka ili nazatka od strane najstrucnijeg tima psihologa i sociologa na svijetu. Treci dio je kenjao nesto o resocijalizaciji ali nisam stigao da ga procitam jer je u kancelariju uletio doktor B. L., psihijatar i direktor vrle klinike...


17.07.2003. godine
 
 

Vlado M. 04.03.2004, 17:59
--------------------------------------------------------------------------------
 Ubrzo je uletio doktor, covjek dugacke, plave kose. Bili smu mu uredno namjesteni, kosa i osmijeh. Prisao je i rukovao se sa nama postojuci pravila lijepog ponasanja. Prvo je stegao ruku staroj, zatim starom i na kraju moju vlaznu rucerdu. Trznuo se pomalo jer sam ga namjerno cvrsto stisnuo.

- Sjedite, sjedite, ne morate da ustajete - rekao je zavalivsi se u fotelju, koja, uzgred receno, nije izgledala nimalo neudobno. Ovaj covjek vodi racuna o sigurnosti i bezbjednosti svoje guzice, bio je moj lucidan zakljucak.

Visoki plavi covjek se predstavio. Vlasnik je diplome iz oblasti psihologije, uze je specijalizovao bolesti zavisnosti i mnogo pusi cigarete. To je priznao uz prigusen smijeh, koji je bio nekakvo opravdanje, pretpostavljam. Onda se prebacio na pricu o klinici. Otprilike je prepricao prospekt. Pitao sam se koliko li je puta dosad ponavljao ovu istu pricu i glumu pred briznim i nesrecnim roditeljima i njihovom drogom izmucenom djecom. Pitao sam se koliko od svega toga je istina. Ipak, najvise od svega sto me je interesovalo je bila cijena lijecenja. Uzimajuci u obzir koliko je cijelo sranje okivano u zvijezde, bio sam siguran da cu ih ugledati kada kaze cijenu, te zvijezde... I, bio sam u pravu. Cijena je prava sitnica - 3340 Euro's za mjesec dana ili ti prvu fazu programa. Ja sam ugledao sve zvijezde ove i one galaksije, poskocio iz stolice, zalio sto znojem a zatim se u nju bespomocno svalio, pustajuci ruke da vise skoro do poda.

- Zdravlje nema cijenu - mudro rece moj otac.

Pogledao sam ga u oci. I znao sam. On je ovu cijenu znao vec i ranije i bio je spreman da plati. Ja sam doveden pred svrsen cin, jebiga. I, posto je prokleta predstava zavrsena meni nije preostalo nista drugo osim da se poklonim pred publikom i prihvatim lijecenje...

Onda dodjose Noge i ispratise moje starce napolje. Dirljivu scenu rastanka i suze moje majke cu radije preskociti i necu ih se sjetiti u ovom tekstu. Noge zatim zatvorise vrata i primise instrukcije da nikoga ne pustaju kod doktora. Tako ostadosmo sami, ja i visoki plavi covjek B. L.

- Hajde Dovla - rece mi hineci nekakvu prisnost - ispricaj mi zivotnu pricu i kako i koliko i otkada koristis narkotike. - Pri tome je izvadio diktafon iz dzepa i stavio ga da se premotava. Ponudio me cigaretom.

- Ne pusim - rekoh.

- Opa, ti se prvi narkoman nepusac sa kojim se ja srecem dosad.

- Pa vi doktore onda sigurno imate ogromno iskustvo u lijecenju narkomana - primijetih sarkasticno.

Ironija u mom glasu mu nije promakla i uspravio se u sjedistu. Provalio je da sa druge strane ima nekog zesce nadrkanog tipa s kojim nece bas imati lagan posao.

- Okej doktore. Spremite tu spravicu da joj ispricam svoju zivotnu pricu. - rekao sam posmatrajuci diktafon. Nekako mi je bilo lakse da se obracam njemu nego doktoru-seronji koji misli da je novi Frojd ili neki slican njemu drkadzija.

- Doktore, rodjen sam u Sarajevu 25. decembra 1979. godine kao vrlo mlad covjek. Neki tvrde da sam bio lijepa beba. Ne znam. Obicno se za svaku bebu kaze da je lijepa, to onako iz pristojnosti. Ja volim da u razgovorima o sebi sagovornicima naglasim da sam bio lijepa beba i da moj sadasnji izgled predstavlja samo malu digresiju u odnosu na ono sto sam nekada bio... Zivio sam u tom pomalo sivom gradu sve dokle sam mogao, dakle dok nije poceo rat. Tada se selim u Pale. Na Palama sam prvi put provalio da imam nekakve bubuljice na licu tj. na Palama me je zveknuo pubertet u svom punom sjaju. Bubuljice su se javile ubrzo nakon pojave stidnih dlacica a to je bilo iz vremena kada sam pohadjao osnovnu skolu sasvim solidnim uspjehom. U to vrijeme sam primijetio da Sladji, djevojcici koja je sjedila pored mene, sise pocinju da rapidno rastu . I, sve vise su me interesovale sise, Sladjine, a i ostale sise koje su rasle tu onaokolo po skoli. Primijetio sam jednog dana da mi se budi zvijer iz gaca kada pomislim na Sladjine sise i da ukoliko tu zvijer malo izmasiram, osjecam veliko zadovoljstvo. Tako sam, dragi doktore, sam provalio tajne i zadovoljstva drkanja i tu sam tehniku postepeno usavrsavao, sve u cilju postizanja veceg stepena uzitka... Prvu cigaretu sam zapalio na 13. rodjendanu kod jednog Sashe, nakon sto sam popio pola litra vina i napio se, opet prvi put u zivotu. Mnogi su povracali te veceri a ja nisam. Neki su nesto i kresnuli te veceri, doktore, a ja opet nisam. I, sklon sam misljenju da je to neki znak u kom pravcu ce se kretati moj zivot u buducnosti... Mnogo vise sam se bavio alkoholom a manje djevojkama i ucenjem. Oduvijek sam lud, doktore...

- O, ne, niste vi ludi, nemojte prebrzo da donosite zakljucke i budete suvise strogi prema sebi. Evo, ja sam...

- Dobro, dobro, doktore, kad sam se vec otvorio ovdje, bolje je da me ne prekidate jer onda necu znati gdje sam stao. Stao sam kod seksa, zar ne ?

- Da, tu ste stali.

- Eh, tu ja vec duze vrijeme stagniram - nasmijah se pun sebe i zadovoljan tim sto se doktor donekle zbunio.

- Prvi kontakt sa drogom sam imao sa 14 godina. Bili smo na nekom rodjendanu i tamo smo duvali sintelan. U to vrijeme sam nosi dugu kosu i tom prilikom sam uspio da je uvalim u ljepilo i bio sam primoran da je odsijecem. Tako se moj prvi kontakt sa drogom zavrsio dosta neslavno mada ne mogu reci da mi se nije svidjelo. Bas zato sto mi se svidjelo, mislim na halucinacije i dezorjentisanost koju duvanje ljepila izaziva, poceo sam to da primjenjujem skoro svaki dan.

- A znate li vi, mladicu, da se duvanjem ljepila bespovratno unistava nekoliko miliona sivih celija u ljudskom mozgu ? - upitao me je.

- Naravno da ne znam. Kako bih to, jebiga, mogao da znam, kada sam non-stop duvao ljepilo oko godinu dana. I ono malo mozga sto mi je skrta Majka Priroda podarila tada sam bespovratno unistio, dragi moj doktore...

Sa smjeskom sam mu pricao o tome mada sam siguran da sam imao unutrasnje krvarenje, otprilike negdje u predjelu srca. Ali, to je, dodjavola, jedini nacin da pricam o tome. Kako drugacije pricati o crnim stvarima nego saleci se ? Poznajete li vi neki bolji nacin ?

- Poslije toga sam poceo da pijem velike kolicine sedativa i zalijevam ih pivom. Dozu sam sve vise i vise povecavao i dobar dio srednje skole mi je prosao u bunilu, mnogih stvari se ne sjecam. Tako se, npr., jedva sjecam svog prvog seksualnog iskustva koje sam imao u 17. godini zivota s onom istom Sladjom koja je u to vrijeme imala najbolje sise u gradu... Cim sam upisao fakultet presao sam na teske droge, u prvom redu heroin, ali i na eksere i speed. I, sada vam mogu reci da iza mene stoji vec nekoliko godina svakodnevnog drogiranja... Zelim da prestanem doktore ! Da prestanem ! Dosta je bilo. Sve sam sjebo. Svoj zivot, zivote ljudi koji me vole, vene na rukama i nogama, prodao sam sve licne stvari koje se mogu prodati, nemam ozbiljnu vezu sa djevojkom vec duze vrijeme, jetra mi je propala, jebiga, jebiga...

- Dobro, dobro, - Doktor je pokusao da me utjesi, ne znajuci da se ponovo zajebavam.

Ili se nisam zajebavao mada sam htio da to tako zvuci. Ne znam. Nisam siguran.


18.07.2003. godine
 
 

Vlado M. 04.03.2004, 19:17
--------------------------------------------------------------------------------
 Nisam bas bio u najboljem stanju pa nisam mogao da jasno rasudjujem. Drmala me je kriza, sve jace i jace. Znojio sam se, bio sam uzasno nervozan i cinilo mi se da se zemlja otvara ispod mojih nogu, a iz praznine zjape neke ogromne celjusti spremne da se zaklope cim moje sicusno tijelo uleti u njih. Pocinjao je horor u mojoj glavi a ja nisam imao nacina da ga zaustavim. Poznavao sam samo jedno sredstvo kojim bih zaustavio taj proces ali to nisam htio da uradim - nisam htio da se uradim heroinom.... Zato sam bio mnogo zahvalan diktafonu kada se ugasio jer se traka istrosila... Plavokosi doktorcic je zastao klimnuo glavom i upitao me gledajuci u diktafon ocigledno ne znajuci sta da uradi :

- Reci mi Vlado, kada si posljednji put uzeo supstancu ?

- Kakvu supstancu doktore ?

- Znas ti dobro koju supstancu. Ovdje je zabranjeno koristiti rijec heroin. Heroin je zlo i sve droge su zlo. O zlu se ne prica i zlo se ne naziva pravim imenom iz psihoterapeutskih razloga. Odsad ce za tebe heroin biti supstanca kao sto je on to isto i za ostale pacijente. A sve su to divna djeca moj Vlado, divna kao ti...

Nisam mogao da se ne nasmijem tim rijecima bez obzira na situaciju u kojoj sam se nalazio. Dobra djeca. Da, bas dobra kao ja. Zato i jesam dogurao do klinike za lijecenje od "supstance", jebem ti supstancu. ( unaprijed bih zelio da se izvinim svim damama Pariza koje citaju ovaj tekst zbog vulgarnih rijeci koje iz mene ispadaju kao brabonjci iz ovcijih guzica )

- Uzeo sam ga sinoc doktore oko 23.00 casa. Uzeo sam pola grama i bas sam se dobro uradio. Barselona je sinoc pobijedila u finalu evrolige u kosarci i htio sam to da proslavim - pokusao sam da se nasalim mada sam se raspadao. Cvrsto sam se rukama drzao za stolicu jer sam se plasio da ce se odvojiti od tijela i pasti negdje tu, na pod, pred doktorove noge.

- Intravernozno ili inhaliranjem ? - upitao me je ozbiljnim glasom.

- Lupio sam se po veni doktore. Uvijek tako uzimam heroin.

- Pruzi mi ruku. - rekao je iznenadivsi me.

Pruzio sam mu je. Presao je rukom preko moje koze i tako se uvjerio da sam se najezio i da se znojim.

- Kod tebe je, druze moj, vec pocela kriza. Najbolje bi bilo da se sada presvuces i legnes u krevet na intezivnu njegu i malo se odmoris dok kriza ne prodje.

- Pa, nije mi bas do odmora doktore. Vise mi je do supstance... - odgovorih ironicnim tonom.

- Nista se ti ne brini. Nase medicinsko osoblje ce se postarati da ti detoksikacija prodje sto bezbolnije. Kao u ovom prospektu koji si procitao...

Mada mi doktor nije ulijevao svojom pojavom previse povjerenja a reklama koje citam ne vjerujem mnogo, te rijeci su me umirile i dale malo snage, tek toliko da odvojim guzicu od stolice i uhvatim se za steku od vrata. Otvorio sam ih. S druge strane su me cekale Noge-Nela s smjeskom na licu. Pomislio sam da su u ovoj bolesnoj klinici svi na nekim drogama jer koji bi se kurac inace tako blesavo smjeskali.

- Vlado, predlazem ti da se istusiras i presvuces u pidzamu koju smo ti ostavili tu u kupatilu. Kada zavrsis ispraticu te do tvog kreveta na intezivnoj njezi.

Pratio sam je do kupatila i usao. Zakljucao vrata. Volim privatnost, jebiga... Tusiranje mi je prijalo. Tusiranje vrucom vodom uvijek pomaze kada trpite apstinencijalnu krizu. Gace, majica i pidzama koju su mi ostavili da obucem su mi bili najmanje dva broja manje ali to mi nije ni najmanje smetalo. Izletio sam iz kupatila ostavljajuci poplavu unutra. Jednostavno, pucao mi je kurac sta radim i sta ovi nasmjeseni kreteni misle o meni.

Nela me je sa osmijehom na licu uputila ne stepenice kojim, cini mi se, nisu imale kraja. Popeli smo se na vrh kuce i otvorili vrata. U prostoriji u koju smo usli bilo je najmanje desetak kreveta, dvije izrazito ruzne medicinske sestre i neki brkati tip koji je lezao u jednom krevetu. Mene su poslali u drugi kraj sobe, posadili na krevet i pokrili carsafom.

- Sacekajte trenutak - rekose mi Noge prijatnim glasom - ubrzo ce doci dezurni doktor.

Nije mi preostalo nista drugo do da se tresem i cekam...


19.07.2003. godine
 
 

lex 05.03.2004, 03:34
--------------------------------------------------------------------------------
 Odlicna prica Vlado M!!!,ti ako propadnes kao narkoman negine ti spisateljska karijera.Ajde nastavi,sta je posle bilo?
 
 

Vlado M. 05.03.2004, 11:39
--------------------------------------------------------------------------------
 Da bih nekako iskulirao krizu pokusao sam da ne razmisljam o njoj, da paznju usmjerim na nesto drugo, npr. na veliku muhu koja je kruzila sobom kao NATO-ovi avioni svojevremeno nad Sarajevom. Medjutim, muha nije bila imalo kreativna, koristila je stalno istu putanju, pa mi je ubrzo dosadila... I tako, uzeh da proucavam sobu.

Soba za intezivnu njegu je bila smjestena u potkrovlju bolnice ( pomalo nelogicno ) i u njoj je bilo 10 kreveta, vrlo tvrdih i kvalitetnih. Ono sto je za mene bilo interesantno je to sto je svaki krevet imao kao neki dzojstik kojim ste mogli da podizete dio na kome stoji jastuk i tako budete u potpuno lezecem ili uzdignutom polozaju. Isprva sam se zajebavao tom spravom ali mi je ubrzo dosadila. Sa sestrama nisam pokusavao da zapocnem bilo kakav razgovor jer su bile suvise ruzne a ja suvise nervozan. To nije dobitna kombinacija, nismo nimalo kompatibilni... Onom tipu koji je lezao na drugom kraju sobe je bila prikljucena infuzija i polako mu je kapala u ruku. Bilo mi je dosta interesantno to sto mu je curilo u organizam - tecnost se zvala Manitol Infundibile. Pomislih da meni manitol sigurno nije potreban jer sam dovoljno ma'nit i bez manitola... Tip je, primijetivsi da ga posmatram, uspravio glavu, okrenuo se ka meni i glupavo se nasmijesio.

- Hej, djesi jarane, sta ima ? - pokusao sam da postavim naki opusten i okej razgovor.

- hmaammmmmm,sdjddddd - otprilike tako nesto sam dobio od njega kao odgovor.

Mozda grijesim, mozda je bilo receno i nesto drugo ali ga zaista nisam shvatio. Mozda neki Islandjanin, lucidno zakljucih koristeci ogromne mogucnosti mog ljepilom unistenog mozga.

- Nemojte ni pokusavati da razgovarate sa Nebojsom, on se bas i ne osjeca najbolje - rece mi jedna, ona ruznija sestra...

Cutke prihvatih njenu sugestiju. Pri tome izvukoh zakljucak na kome bi mi i Serlok pozavidjeo - brkati tip iz drugog kraja sobe sigurno nije Islandjanin. Znate li vi ikoga sa Islanda koji se zove Nebojsa. Ja zaista ne. A poznajem toliko mnogo Islandjana, kao i svi vi...

Dosadu mi je prekratio stariji covjek ozbiljnog izgleda i stomaka koji je tada usao u sobu. Po velicini njegovog trbuha i godinama koje je sprcao u guzicu odmah sam znao da on nije pacijent a nije ni medicinska sestra... To je bio doktor.

- Dobar dan, mladicu. Ja sam dr Dobrica i tu sam da vam pomognem - rekao je namjesteno prijaznim tonom. Onim tonom koji koriste poslanici kada se u skupstini obracaju svojim politickim oponentima.

- Kako se zovete ? - upitao me je.

- Zovem se Vladimir, to je jos jedina stvar koje se jasno sjecam. Pomalo sam iskriziran doktore.

- Da, vi imate heroinsku apstinencijalnu krizu. Nista se ne brinite, sada cemo poceti sa terapijom.

Zahvalno sam mu se nasmijesio i pritisnuo dugme na dzojstiku koje me je uspravilo u krevetu. Terapija se sastojala od 6 tableta i case vode. Popio sam ih.

- Od toga ce vam biti mnogo lakse. Koju kolicinu heroina ste uzimali dnevno i koliko dugo ?

- To je zavisilo od para doktore. Uzimao bih i 5 grama dnevno samo da sam imao dovoljno novca za to. Otprilike oko 1 ili 1+ 1/2 grama dnevno i to vec citavu vjecnost.

- E pa onda, nemojte mnogo da se brinete, vasa kriza nece biti toliko strashna. - grdno me je Dobrica slagao, sto sam tek kasnije provalio.

Nakon toga su me uboli u ruku i ubacili mi bromilu, plasticnu iglu koja se koristi za ubrizgavanje infuzionih rastvora u krvotok. Prikljucili su mi neki rastvor koji se zvao Natrijum Hlorid ( to je nesto kao so, zar ne ? ) s jos nekim aditivima koji ce za mene i vas ostati vjecna nepoznanica.

Dok je infuzija curila u mene, doktor Dobrica mi je pricao o Nebojsi. Nebojsa je lik iz Pozarevca koji je godinama zivio u Becu i tamo se kvalitetno drogirao. Prije godinu dana se vratio u Pozarevac i tu se ovjerio vecom kolicinom heroina. Nije imao apstinencijalnu krizu ali je bio klinicki mrtav nekoliko minuta i pri tome mu krv nije doticala do mozga. To mu je na mozgu izazvalo ostecenja koja mogu biti trajna i koja su mu izazvala trenutno zescu amneziju tako da je jedino bio u stanju da prica na islandskom jeziku... To je otprilike ono sto mi je Dobrica pricao o njemu dok sam primao infuziju. A kriza koju sam ja osjecao je zasta bila pomalo ublazena djelovanjem tableta i infuzije. Jedino sam se znojio kao ovan na raznju i imao najezenu kozu kao da sam na sjevernom polu a ne na Lekinom Brdu, jednom zabacenom i tihom dijelu Beograda...


18.07.2003. godine
 
 

Vlado M. 07.03.2004, 09:12
--------------------------------------------------------------------------------
 Petog jutra sam se dobro osjecao. Preostali su, doduse, manji bolovi u rukama i nogama i jezenje koze, ali sam funkcionisao. Zelio sam da me spuste par spratova nize, negdje gdje ima ljudi koji ne tripuju da su u Becu vec prepoznaju Beograd i pricaju srpskim jezikom. Pozelio sam, jebiga, da pricam sa nekim ko nije obucen u bijelo odijelo i ko ima problem slican mojem, ili naviku slicnu mojoj, to zavisi iz kog ugla posmatrate stvar. Izlozio sam to dezurnoj medicinskoj sestri. Ona se nije slozila sa mnom. Njeno misljenje je bilo da sam jos uvijek psihicki i fizicki nestabilan i da je bolje da u jebenom golubarniku ostanem jos jedan dan prepusten na milost i nemilost Nebojsinim tripovima koji su poceli da uticu i na mene... I tako, moljakao sam sestru cijelo jutro, sve dok nisu donijeli dorucak. Dorucak je bio vrlo obilan, ja konacno zainteresovan za hranu, i sasvim smo se lijepo druzili, ja i virsle i senf i kifle i... solja mlijeka. Kod kuce sam poslije dorucka naucio da obavljam jos jednu duznost ali na klinici to nisam radio jer sam tu upravo dosao da bih se oslobodio te ruzne navike - iglanja...

Poslije dorucka sam ustao sa kreveta i pred zapanjenom sestrom uradio dvadeset sklekova, dvadeset sklekova u cugu. To sve da bih joj dokazao svoju fizicku snagu i sposobnost da se suocim sa svijetom koji me ceka izvan golubarnika. Ona je, kao odgovor, pozvala doktora... Doktor je ubrzo dosao. Valerij. Rus rodjen u Uzbekistanu koji je 25 godina bio doktor na nekoj ruskoj podmornici u Vladivostoku, imao je cak i cin majora. Nevjerovatan neki lik. Bas je bio onakav kakvim sam zamisljao ruske oficire. Prokleto sluzben i ozbiljan i covjek totalno nenaviknut na smijeh. Mogao sam i da dubim na glavi ili zabijem sebi virslu u dupe a siguran sam da na covjeku smrznutog lica ne bih izmamio osmijeh. Zbog toga sam se odlucio za drugu taktiku - poceo sam da recitujem Branka Radicevica i Aleksu Santica da bih pokazao me i um sasvim solidno sluzi i da me, jebiga, puste napolje iz samice, da ne bih skocio kroz prozor...

Pustili su me iz samice za nekih petnestak minuta. Bio sam srecan kao malo dijete. Donijeli su mi nekakve pantalone, vrlo ruzne i nekvalitetne, jedne od onih koje na buvljaku mozete da kupujete na kilogram i rekli mi da se pocesljam i operem zube. Obukao sam i odradio obaveze u WC-u. Nadao sam se da ce me spustiti u neku sobu u kojoj ima ljudi slicnih meni. To se nije desilo. Desilo se nesto sasvim drugo - poveli su me dezurnom psihijatru - cijenjenoj gospodji N. E.... Eto ti sad Branka Radicevica i Alekse Santica, pomislio sam naljutivsi se na samog sebe. Koji jos normalan covjek recituje njih dvojicu u apsti krizi. Pa, sasvim je normalno da te vode kod psihologa...

Psiholog je bio nekih 4000 stepenica nize, barem mi se tako cinilo dok su me spustali stepenicama koje nisu imale kraja. Odmah preko puta je bila kancelarija postovanog B.L.-a koji mi je mahnuo i nasmijesio se, dok je razgovarao na telefon sa nekim istovremeno. To mi je totalno srozalo raspolozenje i kod N. E. sam zaista uletio u katastrofalnom stanju - iscrpljen, blijed., sa bromilom u ruci i najruznim pantalonama na svijetu i majici koja je nekad bila bijela a sada sarena zbog obilja fleka od hrane koje su se na njoj nalazile. Mislim da sam proucavajuci te fleke na majici komotno mogao da rekonstruisem sve dorucke koji su pacijentima donoseni na kliniku od njenog osnivanja...

- Izvolite, sjedite - ljubazno mi se obratila N. E., zena 30+-tih godina i vrlo prijatnog izgleda. Posmatrajuci je podsjetio sam se da sam muzjak i bilo mi je mnogo drago zbog toga. Imao sam neki osjecaj, koji je mozda poticao iz gaca a mozda iz glave, da cemo se gdja N. E. i ja dosta dobro slagati.

- Da vam se predstavim - rekla je - ja sam dr Nevenka, psihijatar - specijalista za bolesti zavisnosti, majka cetvoro djece i, nadam se, tvoj prijatelj sa kojim ces moci otvoreno da razgovaras o svim problemima koje imas i koji ti opterecuju glavu.

Razmisljao sam zasto li je naglasila da je majka cetvoro djece ?! Na trenutak sam pomislio da je primijetila cime sam reagovao na njen izgled kada sam usao u njenu kancelariju... U rukama je drzala olovku a na stolu joj je stavljao rokovnik. Okej, pazi sta pricas, rekao sam sebi, ova riba ima da napise sve sto izjavis i kasnije to upotrijebi protiv tebe. ( U glavi mi se stalno vrzmala misao da treba da sto je moguce ranije pobjegnem iz ove bolnice. Uvrtio sam neku fiks ideju da se sigurno necu drogirati kad se vratim na ulicu - samo da ne bih ponovo morao da se penjem u onaj golubarnik zvani inteziva u kojem sam proveo 5 dugih dana sa biljkom koja je jedino znala da se zove Nebojsa i da jede kada joj donesu hranu. Biljka mesozder - Neba je zaista imao zdrav apetit bez obzira na pilecu gradju i tezinu tijela).

- Ti si Vladimir, zar ne ? - rekla je upitno.

- Da, to je moje ime. Prezivam se M. I, zamolio bih vas da me zovete Vlado jer sam Vladimir samo kad gadno zajebem neku stvar pa se ljudi koji me zovu ljute na mene...

– Dobro... Vlado. Sad cemo ja i ti malo da poricamo o onome sto si vec pomalo razgovarao sa doktorom Borom a tice se tvog drogiranja, sa posebnim akcentom na pocetak, ali cemo se dotaci i porodice i skole, prijatelja, djevojaka, znaci svega onoga sto cini zivot jednog tako finog momka kao sto si ti...

- Pa, ja ne volim bas da se ponavljam a siguran sam da ste vec slusali ono sto sam dr Boru pricao o drogiranju tako da bih volio da preskocimo tu temu. O porodici vam mogu pricati kao i o prijateljima a o djevojkama vec malo teze jer vam tu nemam mnogo toga da kazem. Na tom polju sam prilicno neuspjesan, cijenjena gospodjo... - rekao sam smjeskajuci se, dobro raspolozen.

- Oh, ne vidim zasto bi bio neuspjesan, pa ti bas lijepo izgledas - ili mi je zesce laskala ili se salila sa sirotim, zbunjenim narkomanom.

- Pa, tako vam je to gospodjo. Ja sam prilicno tezak covjek. Imam gadne navike i stavove a djevojke to ne vole. Jos kada uzmete u obzir da sam narkoman, da nemam ni prebijene pare i pisem neke bolesne pripovjetke i poeziju, morate priznati da su mi kod cura vrata prilicno zatvorena....

- Ma daj, Vladimire. Pa, ti si neka umjetnicka dusa cim pisem poeziju. Evo, ja bih voljela da procitam neku tvoju prici ili pjesmu i znam i iz iskustva da djevojke vole pjesnike.

- Onda sam ja izuzetak koji potvrdjuje pravilo, Neno. Je li mogu tako da Vas zovem ?

- Naravno, tako cemo sotvariti prisniji kontakt. Bas nemas djevojku ?

- Bas nemam. Imam jednu jaranicu u Holandiji sa kojom se dopisujem preko interneta i do koje mi je mnogo stalo kao prijatelja i par bivsih cura i to je sve u posljednih godinu dana. Ali, nemojte da mislite da se ja drogiram zbog toga.
 
 

Vlado M. 08.03.2004, 15:36
--------------------------------------------------------------------------------
 - Navikao sam da me cure zaobilaze u sirokom luku i u potpunosti se adaptirao na njihovo takvo ponasanje. Evo, cak sam i zaboravio kako da se ponasam u zenskom drustvu, sta da radim, sta da pricam. Tresem se kao prut pored njih, lelujam kao list. Pojedini dijelovi tijela mi se ukrute i tako to...

- Pretpostavljam da mislite na jezik - Nena izvuce bistar zakljucak.

- Da, da, naravno... Ribe, cijenjena doktorice, nisu za mene. Mnogo bolje se snalazim sa flasom piva u jednoj, i "ganom" u drugoj ruci i to je, nazalost, tuzna istina...

- Dobro, Vlado - rece doktorica pomirljivim tonom - ispricaj mi onda svoju situaciju u porodici, porodicne odnose, finansijsku situaciju i tako neke stvari.

Zatrazio sam pivo. Opet ga nisam dobio. Pravo me nervirala ta stvar sa pivom. Sto mi, koji kurac, ne daju barem jedno pivo da podmazem grlo i da im odvalim pricati porodicno stablo od crnogorskih plemena pa do 21. vijeka... I tako, ispricah doktorici o porodici sve najbolje i najljepse, onako kako su me starci od malena vaspitali...

- Da li su vas roditelji zlostavljali ? - upitala me je.

- Aaaaaaaaaaa ? - zablejeh.

- Roditelji, da li su vas zlostavljali ? - ljubazna Nevenka mi je pojasnila pitanje.

- Pa nisu me zlostavljali. Odgajan sam u tadicionalno balkanskoj atmosferi. Stara me je povremeno samarala rukama a non-stop jezikom, a stari me je uglavnom mlatio rukama i nogama a vrlo rijetko glavom. Glavom bi me slozio tek kad bih ga narocito naljutio, npr., kad bih mu maznuo lovu iz novcanika ili pocinio neku slicnu djeciju smicalicu ili pakost... Moj stari, inace, ima vrlo tvrdu glavu i to su bili ozbiljni udarci. Imam dosta rupa u pamcenju koje se ticu stvari iz mog ranog djetinjstva, narocito iz perioda od 1. do 3. godine zivota, koje cesto pripisujem bas tim ocevim udarcima glavom...

Dr Nevenka je nasla za shodno da olovkom zabiljezi par detalja u svoju svescicu. Jadna zenica, mora da je umislila da je od mene saznala neki vrlo znacajan momenat koji krije odgovor na pitanje koji su tajanstveni razlozi mog iglanja...

- Kakva je finansijska situacija u vasoj porodici ?

- Odlicna, gospodjo - rekoh fokusirajuci burmicu na njenim slatkom prsticu. Zamisljao sam pri tome kako bi bilo lijepo sa ovom gospodjom provesti jedno tri dana na intezivnoj njezi, umjesto sa zhbunom zvanim Nebojsa i sestrama neandretalcima koje su pronasli u Krapinskoj pecini ili nekoj slicnoj vukojebini... - Kod nas vlada podjela rada u toj sferi posla. Starci su ti koji zaradjuju, ja trosim, a sestra uglavnom posmatra situaciju i tuzno klima glavom...

Dr je zabiljezila - "sestra tuzno klima glavom... "- vrlo pedantna neka gospodja...

_ Sad mi pricajte o drogama. - rece.

Pricao sam joj o drogama. O ljepilu, o travi, o tabletama, speed-u, ekserima, kokainu i heroinu. Pricao, pricao i pricao... Pricao...

Kad joj se ruka zamorila rekla je - Dosta. Mislim da je dovoljno za sada. Ovaj razgovor cemo nastaviti drugom prilikom a ja cu zamoliti sestru Sabinu da vas proslijedi mom kolegi Milanu, specijalisti za dijagnostiku. Kod njega cete uraditi IQ test, nista bolno i nista mnogo tesko. - zavrsila je uz sladak osmijeh na licu.

- O, naravno, Vama uvijek stojim na raspolaganju -rekao sam razvlaceci lice u olimpijski osmijeh.

Onda su se otvorila vrata i u prostoriju je uletio ogromni cetvrtasti stvor koji se odazivao na ime Sabina i "njezno" me usmjerio ka nekim drugim vratima u katakombama u prizemlju kuce...

Pokucala je na vrata, otvorila ih i ubacila me unutra.

- Evo ga doktore. To je Vladimir. - rekla je iznenadjujuce njeznim glasom. Priroda se stvarno poigrala s tim bicem, s tom Sabinom. Glas sirene a tijelo Frankestajna. Ali, sta da se radi...

Doktor je ustao, pruzio ruku preko stola sa kompjuterom i nasmijesio se "Miklosic" osmijehom kojim su svi bili zarazeni u ovoj klinici.

- Ja sam Milan - rekao je glasom slicnim Sabininom.

- Ja sam Vlado - odgovorih, scepah mu ruku i stisnuh. Bila je topla, meka i pomalo oznojena. Doktor je stvarno izgledao zenskasto. Tacnije, doktor je izgledao pederasto. Htio sam ga pitati da li je peder ali me je nesto zaustavilo. Nisam mogao odrediti koliko ima godina. Brada mu je bila vrlo rijetka, lice debeljuskasto a po okruglom stomacicu i podvoljku sam zakljucio da se blizi tridesetim.

- Vlado, ja sam specijalni psiholog koji se bavi dijagnostikom. U prvom redu bavim se mjerenjem IQ-a nasih pacijenata, a poslije toga utvrdjujem da li imaju neku neurozu ili drugo psihicko oboljenje. Znate li da cak 30 % narkomana ima neku neurozu ili fobiju i tu se cesto krije razlog njihovog posezanja za supstancom... - doktor se navio.

Morao sam da ga prekinem. - Sta je IQ, doktore ? - upitao sam ga pomalo zbunjeno.

- Pa to je koeficijent inteligencije ! - odgovorio je pomalo prijekornim tonom. Kako sam, jebiga, mogao to da ne znam.

- Sta vam je ta inteligencija ? - nastavljao sam sa pitanjima. Mislim, stvarno nisam kontao sta je ta jebena inteligencija mada sam mnogo puta cuo da ljudi koriste taj izraz i kao kurce se njenom velicinom...

- Pa najcesca definicija inteligencije je da je to sposobnost snalazenja u novim i nepoznatim situacijama. Ali, ta definicija je previse uska. Inteligencija obuhvata i sposobnost pamcenja individue, reprodukovanja pamcenja, logickog rasudjivanja, vizuelnog zapazanja detalja, kombinatorike i citavog niza drugih elemenata. - doktor je ocigledno volio sebe slusati dok prica i rado bi se razmahao jezikom kao jebeni musketari macevima.

- Ja cu sad tebi dati 11 razlicitih testova i objasniti ti kako da ih uradis. Dobijas poene za svaki tacno rijesen problem i na kraju ti sabiram poene. Konacni zbir poena dace nam tvoj IQ. - doktor je zakljucio svoje izlaganje i na sto postavio neku svescicu i knjizurinu nekog meni nepoznatog njemackog autora.

- Znachi, vi tako mjerite moj... - klimnuh glavom doktoru. Nije mi se svidio ni najmanje Milan. Pravi streberski tip doktora. Knjiski moljac. Kladim se da je sjedio u prvoj klupi u srednjoj skoli, odmah ispred katedre. Dok su njegovi jarani pusili cigarete u muskom WC-u on je, garant, radio zadacu iz matematike u ucionici... I kao da se ta inteligencija moze mjeriti. Moze, ali u...

A onda je poceo da me zatrpava pitanjima tipa - ko je napisao Fausta, gdje je jebeni Suecki kanal, kad se zavrsio II svjetski rat i te fore... Onda mi je diktirao neke brojeve a ja sam kao papagaj trebao da ih ponavljam poslije njega, kasnije sam cak morao da ih ponavljam u obrnutom redoslijedu od onog koji mi je on diktirao i tako to...

Sklapao sam puzle sa kravama, slonicima i majmunima. Pravio stripove od slicica... Zajebavao se sa kockicama praveci raznorazne oblike i sve tako neka sranja dok se nisam zamorio...

A onda je rekao - Hvala Vlado, zavrsili smo za danas.

Bio sam mu zahvalan. Zato ga nisam pitao da li mu je kompjuter pretrpan djecijom pornografijom, bio sam siguran da jeste. On je tipicni pedofil pedercina...

Tako nadrkanog Sabina me je sacekala ispred vrata i ponovo sprovodila stepenicama. Ali, ovog puta nisam presao 4000 stepenica vec par hiljada manje i zaustavio se ispred jedne sobe.

- Udjite unutra - zacvrkutao je neandretalac - To je sada vasa soba. Imate cimera. Zove se Ivan. Sad je na poslijepodnevnoj rekreaciji i ubrzo ce se vratiti. Vi se tu lijepo odmorite i sacekajte 18.00 casova. Tada imate okupacionu terapiju...

Usao sam u sobu a sa mnom Sabina. Uplasio sam se. Pomislih na trenutak da Neandretalac zeli da me siluje... Ipak, nije htjela da me siluje. Cak ni njoj nisam bio privlacan. Dala mi je casu vode i kilogram sarenih pilula. Sabina je izasla iz sobe i osjetio sam olaksanje...

Prevrtao sam par trenutaka tablete po ruci pokusavajuci da ih identifikujem a zatim ih srucio u grlo tablete i zalio vodom... Jedna tableta je bila trodon, neke bijele nisam provalio a na jednoj je pisalo "retard". 100 % neke tablete za retardirane. Mora da je Milan odredio moj IQ. Pedercic...



P.S.

Da li je mozda neko bio u ovoj bolnici o kojoj pisem ?
 
 

Vladex 08.03.2004, 20:13
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlado M ako se nevaram radi se o jednoj privatnoj klinici u beogradu koja je otvorena relativno skoro i o tome sam slusao na radiu i emisiji narkomanija na 202 od 01-04 u noci izmedju utorka i srede.Oni rade na nekom americkom sistemu, i gde su ti svi doktori na raspolaganju 24 sata dnevno.Da lecenje je nekih 10000 evra godisnje a u programu ucestvuju i roditelji , mislim borave na klinici i ukljuceni su u program.Taj doktor sto je bio u emisiji ima neku govornu manu ili je imao tremu i ima bosanski naglasak a ne znam kako se zvao.On kaze da njihovi pacijenti dobijaju lekove od kojih je fizicko skidanje veoma lako , kako je on objasnio meni je izgledalo ko sarena laza.Pricao je da je dan pacijenta ispunjen aktivnostima preko celog dana, naravno u pocetku si izolovan pa posle izvesnog vremena kada oni procene ukljucuju ga u program sa ostalim pacijentima.Mislim da je to ta klinika zato sto je i on pomenuo da se na klinici rec droga ne izgovara vec je svi zovu supstanca i to je bas naglasio kao da je to nesto vazno.

Vlade

 
 

Vlado M. 08.03.2004, 21:27
--------------------------------------------------------------------------------
 Hej imenjace, to je ta bolnica. Zove se Specijalna bolnica za lijecenje bolesti zavisnosti i hvale se da su najbolji u Yugi.

Najskuplji jesu sigurno.

Cuo sam za tu emisiju, kazu da je uz doktora bio i neki momak koji je palamudio o nevidjenim kvalitetima klinike.

Ja sam tamo bio u prvoj grupi, kad se tek osnovala i kada su se ucili poslu. Zato se desila gomila nevjerovatnih stvari pa sam skontao da se od toga moze napraviti jedna dobra prica, da se ljudi nasmiju a i da vide drugu stranu medalje - o kakvoj je bolnici rijec... U vrijeme kad sam ja tamo bio, radili smo program samostalno ali zbog prave katastrofe (u oktobru je apstiniralo samo 3 od 20) odlucili su da promijene mnogo stvari pa su ubacili to da je obavezno prisustvo jednog clana porodice.

btw., taj mi je doktor prodavao blokove 300 dinara po tableti .

Pozdrav !
 
 

Vladex 08.03.2004, 23:58
--------------------------------------------------------------------------------
 
Sto se tice emisije vodi je taj momak koji "palamudi" i inace je prvi u yugi koji je stisnuo petlju da o nasoj bolesti prica otvoreno u svim medijima i svugde de se nadje.Medju prvima koji je zapoceo program lecenja narkomana sa bivsim zavisnicima "centar Avala" i inace je zaradio AIDS i zeli da umre cist.Taj doktor je bio gost njegove emisije a inace je pristalica svih metoda lecenja a preporucuje samo rad sa bivsim zavisnicima.Zove se Ivan.Mnogo zna o bolesti i od njega sam dosta naucio od kada pratim njegovu emisiju.

Za bolnicu ne znam ali ti mnogo dobro pises pa cu saznati izgleda sve o njoj, bas si talentovan.Kog je tebi djavola trebala gudra, daj bre mani se toga zla i pisi kvalitetne romane gde ces uspeti 100% u to nema sumlje.

Vlade

 
 

pih puh 09.03.2004, 02:29
--------------------------------------------------------------------------------
 Vlado, lijepo si nam docharao atmosferu u kojoj se nalazish , zadivljuejuche lijepo pishesh za jednog "blentostamina" , samo nastavi , zelim ti mnogo uspjeha .
 
 

Vlado M. 09.03.2004, 12:50
--------------------------------------------------------------------------------
 Hvala ljudi !
 
 

Vlado M. 09.03.2004, 12:51
--------------------------------------------------------------------------------
 Pojma nisam imao koliko je sati. Pojma nisam imao ko je taj Ivan i sta ce da bude kada on dodje. Pojma nisam imao sta je okupaciona terapija i sta se tu radi. Sve u svemu, pojma nisam imao... I, to me nije ni najmanje brinulo. Izvalio sam se na krevet i posmatrao plafon. Ocekivao sam nesto, mislim. Tisina je bila pomalo cudna. Ocekivao sam da musica prdne ili tako nesto da prekine tisinu.

Plafon je bio dosadan. Posmatrao sam ga par minuta a onda oborio pogled na vrata sobe. Na vratima je stajao komad papira na kojem je pisalo velikim masnim slovima : Radni dan pacijenta - Stacionar. Ispod tog naslova sitnijim slovima je ispisana satnica i objasnjenje sta se radi u koliko sati. Slova su bila previse sitna da bih mogao da procitam te svoje obaveze u tom nekom prokletom stacionaru i opet sam oborio pogled. Pravo na dno. Na patos. Na patosu nista novo. Relativno plav i izlizan tepih i papuce na kojim je pisalo my best friend. Cuj, my best friend. Jebem ti tipa kojem su kucne papuce najbolji prijatelj. Osim tih papuca u sobi je bio jedan radni sto sa ogledalom, jos jedan krevet s desne strane sobe i dva ormarica. Taj radni sto sa ogledalom me je bacio u crnjak jer ja ne volim da se gledam dok pisem. Ako se gledam obavezno napisem nesto jako depresivno, uglavnom poeziju... Na desnom zidu opet komad papira. Velikim masnim slovima napisano : "Mora malo i da boli". To me je iznerviralo. To me je puno iznerviralo. To je bila laz. Nije malo boljelo. Mnogo je boljelo. Inteziva je bila pakao i svaki djelic tijela bi me zabolio kad bih samo pomislio na nju. Cak bi me i dupe zaboljelo kad bih pomislio na intezivu. Na lijevom zidu je pisalo : "Strogo je zabranjen bilo koji razgovor o Zlu, razmena iskustava i prica o dozivljajima vezanim za Zlo". Opet sam se zbunio. Nisam znao sta je to Zlo i o cemu ja to imam iskustvo i to iskustvo ne smijem da razmjenjujem sa drugim. Mozda je Zlo seks. Mozda sa Ivanom ne smijem pricati o seksu. Mozda samo sa Milanom smijem pricati o seksu. Mozda su svi u ovoj ludoj klinici seksualno zastranili i zele i mene da zavedu. Mozda...

A onda sam ustao i obuo najbolje prijatelje, papuce. To je bio jedini nacin da pogledam kroz prozor, na zidu suprotnom od vrata sobe, i vidim ulicu. Sa kreveta iz lezeceg polozaja kroz prozor sam samo mogao da vidim komad plavog neba i nista vise. Plavo nebo - simbol slobode... Ja sam samo na jedan nacin posljednjih godina znao da joj se priblizim - toj slobodi i zato sam sada tu gdje jesam. U nekom bijednom sobicku bolesne klinike za lijecenje otpadnika od drustva - narkomana i alkoholicara koji i sami nisu sigurni da li se zele i mogu izlijeciti. Koji su stalno rastrzani izmedju dvije stvari, jedne koja se zove Savjest i druge koja se zove Zvijer. I Zvijer uvijek bude jaca od Savjesti ( tako je barem bilo posljednjih godina u mom slucaju ) ali je nikada ne unisti do kraja i nakon odredjenog vremena Savjest se ponovo budi i rat ponovo pocinje...

Preko puta klinike je bila autoelektricarska radnja "Bendix", koja je povremeno remetila tisinu proizvodeci neke visoke, piskutave zvukove i tako obarala zelju kreatora klinike, velikog B.L.-a, da "mir i tisina budu dio lijecenja"... Mozda je tako i bolje. Tisina ponekad zna da boli. Tisina priziva dosadu. Zvijer se hrani dosadom, jaca i razvija se iz nje. Kada se razgropadi trazi heroin. I ja sam joj uvijek davao ono sto trazi jer nisam znao da se borim protiv nje. Pitao sam se da li ovi iz klinike znaju nesto o tome. Do sada me bas i nisu impresionirali. Sve sami kreteni i likovi iz jeftinih horor filmova. Veliko sranje, da rezimiram...

Znao sam da se blizi 18.00 casova jer je na vrata usao on. Kostur. Usao je i pruzio mi ruku uz ozbiljan izraz lica :

- Ja sam Ivan - rekao je.

- Ja sam Vlado. Onaj stvor koji se odaziva na ime Sabina je rekla da smo ja i ti cimeri.

- Aha. Ti si, znaci, moj cimer. Rekli su mi da ce neki momak sici sa intezive kod mene u sobu. - rekao je pomirljivim tonom, nimalo impresioniran.

Posmatrao sam ga dok je to pricao. Zaista je bio kostur. Ni ja nisam bas krupan lik ali za njega sam Herkules sa svojih tadasnjih 187 cm i 76 kg. On je bio visok nesto preko metar i sedamdeset i nije mogao nikako imati 60 kilograma. Kao da sam dosao u Jasenovac, pomislih, kad se sjetih Nebojse-biljke sa intezivne njege koji je bio gradje gotovo identicne Ivanovoj. Da li ih ovdje, jebiga, necim i hrane ?!!

- Nista se ti ne brini Ivane. - rekao sam mu drugarskim tonom - Ja redovno perem noge, smrdim sasvim umjereno i prihvatljivo i nemam obicaj da hrcem. Cak sam posljednjih dana prestao i da spavam...

On se na to samo nasmijesio. Nije se nasmijesio u "Miklosic" fazonu i bilo mi je drago zbog toga. Provalio sam da je mnogo ozbiljan i cutljiv.

- Heroin ? - upitao me je.

- Da, najvise to. Ali i ostale droge mi nisu strane. Sve redom uzimam i ne biram ih.

- Znas li da ne smemo pricati o drogi ? - upitao me je pokazujuci na onu zapovijed o Zlu.

Skocio sam do zida, scepao rukom papir, strgnuo ga sa zida i zguzvao i bacio ispod svog kreveta. Cinilo mi se neprirodnim da u bolnici za lijecenje bolesti zavisnosti treba da cutim o svojoj muci.

- Odakle ti ta ideja, Ivane ?- rekao sam mu uz osmijeh - Ne znam o cemu govoris.

Opet se nasmijesio. Onako jaranski. Mislim da smo se tada sprijateljili ja i on. Zagotivili se ljudski, kao prijatelji, ne onako kako bi to pederasti Milan zelio...

- A ti ? I ti se skidas sa heroina ? - upitao sam ga uozbiljivsi se.

- Da. 3 godine sam na tom sranju i dosao sam ovde da se izlecim, jednom zauvek...

- Vjerujes da je izljecenje moguce ? - morao sam to izvaliti.

- Moguce je ako to zaista zelis. Ja zelim. Zelis li ti ?

- Ne znam. Znam da sam umoran od svega onoga sto heroin donosi. Umoran sam od shema, trazenja para, varanja ljudi, sitnih kradja, skrivanja, iskrivljene stvarnosti, svijeta iluzija, odvratnog trazenja vena i slicnih sranja... Sve mi se smucilo Ivane. Mislim da mi je dosta tog jebenog praha koji donosi samo nesrecu ! Koliko dugo si ovdje ?

- Dosao sam pre dve nedelje.Ti si guster, znachi...

- Jesam - odgovorih - Danas mi je peti ili sesti dan. Covjek u onom golubarniku na vrhu bolnice izgubi pojam o vremenu.

- Bolje je da ga izgubis. Tako ti dani brze prolaze. Videces, ispocetka je sve dosadno i tesko a kasnije postaje rutina - rekao je zeleci da me utjesi, barem mi se tako ucinilo.

- Dobro prouci dnevne obaveze - savjetovao me je pokazujuci onaj papir objesen na vrata sobe - i nemoj, molim te, i njega da pocepas i bacis ispod kreveta.

Provalio sam da je to bila kao nekakva shala i da treba da se nasmijem. Nasmijao sam se i prisao vratima da pogledam te jebene obaveze. Ja mrzim obaveze. Jesam li Vam rekao koliko mrzim obaveze ? Ja strashno mrzim obaveze !

- Ja strashno mrzim obaveze, Ivane. I mrzim da mi neko odredjuje sta i u koliko sati da radim - rekao sam mu pomalo bijesno.

- E, brate, tu ces naviku ovdje morati da promenis. Ovde ti je skoro kao u vojsci. Jesi li bio u vojsci ?

- Nisam, jarane, i nemam namjeru. Mene vojska nece vidjeti... - nastavio sam u istom fazonu.

Razgovor je prekinuo neko pokucavsi na vrata. Smio sam se kladiti da je to Sabina. I, izgubio bih lovu da sam se kladio. Bila je to neka druga sestra, gotovo jednako ruzna kao Sabina ali mnogo grubljeg glasa od Sabininog.

- Izlazite vas dvojica, vreme je za okupacionu - rekla je razvlaceci lice u neko sranje koje nikako nije moglo biti ljudski osmijeh. Mozda su se tako smjeskali dinosaurusi, moguce... Zatim je njezno zalupila vratima da sam se sav stresao...

- 'Ajde, idemo dole - rece mi Ivan pomirljivim tonom. Za njega je ovo zaista bila rutina. Poslusao sam ga.

I krenusmo da se spustamo stepenicama...
 
 

Vladex 09.03.2004, 23:35
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlado ,

Protrudi se da malo cesce pises.

U iscekivanju Vlade

 
 

lex 10.03.2004, 02:29
--------------------------------------------------------------------------------
 Vlado M prica ti je zaista izuzetna,ovo je jedina stranica za koju sam kliknuo "save as"ali probaj ponovo da upadnes u onaj spisateljski delirijum kao prvog dana a ne ovako na"kasisicu".
 
 
Vlado M. 10.03.2004, 12:10
--------------------------------------------------------------------------------
 Ne mogu brze. Pisem samo nocu kad ne mogu da spavam... Ja sam jedan od onih likova koji nikad nista u zivotu nije zavrsio do kraja pa ne bi bilo cudo kad bih i sa ovim prestao, jebiga...
 
 

Vlado M. 10.03.2004, 12:11
--------------------------------------------------------------------------------
 Pustio sam Ivana da ide prvi i slijedio sam ga na udaljenosti od dvije stepenice. Mislio sam da je to dovoljno prostora da klisnem ako ga iza ugla zaskoci neka sestra iz Krapine ili onaj doktor - peder. Ivan jeste bio okej momak ali mi nije toliko prirastao srcu da bih rizikovao svoje dupe zbog njega. Drugim rijecima, moje dupe mi je vise priraslo srcu od Ivanovog. A ovdje su nam guzice ocigledno uz mozgove bili najugrozeniji dijelovi tijela. Toliko sam barem za taj petodnevni boravak u klinici bio u stanju da zakljucim...

Shvatio sam da kada se spustas niz stepenice, njih ima mnogo manje nego kada se penjes uz njih. Ili to barem tako izgleda... Sisli smo niz svega desetak stepenica i dosli do necega shto osoblje naziva medjusprat a shto se nalazi izmedju prvog i drugog sprata ( onog gdje je Ivanova i moja soba ) a pacijenti nazivaju menza jer se tu nalazi ormaric sa tabletama. To "menza" mi se skroz svidjelo pa sam ga prihvatio... Ja sam isprva, kao sto znate, bio ljut na one "retard" tablete, ali kasnije, kad sam provalio nacin na koji one djeluju, bio sam izuzetno zadovoljan i nimalo se ne bih ljutio kad bi me njima kljukali kao kokoske kukuruzom... Mislim, uzimao bih ih i kada bi ih dijelili lopatom. Toliko su dobro djelovale te "retard" tablete da je i Zvijer bila potpuno zadovoljna i nije se ljutila shto joj ne isporucujem redovnu kolicinu heroina u krvotok...

Ivan se spustao dosta brzo, brzo smo prosli menzu i nastavili da silazimo niz jos desetak stepenica, i po tome sam bio sklon zakljucku da ta nekakva okupaciona terapija i nije mnogo zajebana stvar, jer, recite mi, ko jos zuri na svoje sopstveno pogubljenje, mucenje ili silovanje... Stresao sam se kad mi je ovo posljednje palo na pamet - silovanje... Stresao sam se... Dosli smo do prizemlja velike kuce koje se sastojalo od dvije velike prostorije. Jedna prostorija je bila trpezarija i kuhinja i posjedovala je sve ono shto bi trebala da ima jedna kulturna i moderna kuhinja s tim sto u frizideru nije bilo nikakvog piva, pa ni onog bezalkoholnog. Hej, Heinneken frizider a bez piva !? Tako krupan nedostatak mi je odmah upao u oci. Zidovi su bili unakazeni nekakvim slikama koje su slikali umjetnici nogama a ne rukama. Mislim, slike su izgledale kao da su naslikane nogama. Neprecizni i nejasni potezi kicicom, umrljane boje i pomuceni motivi. Pade mi na pamet da bi moja knjizevnost vjerovatno tako izgledala kada bi se prenijela na platno. Trpezarija je, osim slikama, bila unakazena i Sabinom i onom drugom sestrom koja nas je pozvala da sidjemo a za koju sam kasnije provalio da se zove Goga. Goga je otprilike izgledala onako kako sam ja zamisljao da izgleda smrt, kad bi jednog suncanog dana pokucala na moja sirom otvorena vrata. Lice joj je bilo kao od mramora a donekle je podsjecala i na sovu, krupnim i uvijek sirom otvorenim ocima. Uzasna kombinacija, vjerujte mi na rijec. Kasnije sam saznao da ta Goga otkucava pacijente doktoru ukoliko pricaju o heroinu i da je niko ne voli... Druga prostorija je bila kao neki dnevni boravak i upravo se nazivala sobom za grupnu terapiju kao i sobom za posjete, dakle imala je dvije funkcije koje nije mogla istovremeno izvrsavati. U njoj je bilo rasporedjeno mnogo ruznih slika po zidovima, kamin u uglu koji je postavio neki bolid ( zamislite kamin u bolnici za lijecenje narkomana i alkoholicara !? ) i tri stola sa po cetiri neudobne fotelje kao izmisljene za stvaranje hemoroida i jedan televizor, izdignut visoko iznad svih nas, kao neki mesija nad svojom jadnom pastvom... Bolnica mi mozda nece darovati izljecenje, mislio sam dok sam sjedao u fotelju, ali sigurno hoce hemoroide. Par hemoroida nesto preko 3 000 E, mozda malo prenapuhana cijena... Ivan i ja smo sjeli za jedan od ta tri stola i cekali. Mislim, Ivan je chekicao a ja sam imitirao sve sto on radi jer sam znao da tako ne mogu zajebati stvar...

Ubrzo su dosle. Marina i Kristina. Dvije ribe, jebote... Pomislio sam - sta se sad desava ! Ponadao se da ce one da nas okupiraju ! Pogledao sam Ivana. On se nije ni pomjerio na stolici, obje je pocastio svojim trade mark skrtim osmjehom i nastavio da bleji u jednu od slika koja je mogla predstavljati heroinski san nekog slikara narkomana koji je imao toliko muda i drskosti da se potpise ispod tog svog djela - Siljegovic... Marina i Kristina su dosle za nas sto i sjele, manje zbunjene od mene.

- Cao, ja sam Marina - rekla mi je Marina. ( po tome sam i zakljucio da se zove Marina, koji mozak. )

- Vlado, drago mi je - iskoristio sam izlizani stos koji primjenjuje najveci dio populacije na ovoj uzasnoj planeti a koji se zove Vlado, planeti na kojoj naftne mrlje prozdiru okeane a Riki Martin dominira pop scenom i slama srca milijardama obozavateljka...

- Cao, ja sam Kristina - rekla je Kristina. ( po tome sam zakljucio da se zove Kristina, nemojte pomisliti da imam neke nadnaravne moci ili tako neka slicna sranja )

Kristina svojom pojavom umalo da slomi moje srce. Cak me je i za dragu planetu Zemlju i njene izmucene okeane zabolio kurac kada sam ugledao Kristinu. Kako je mocno izgledala ta riba u crnim, jeftinim farmerkama sa buvljaka, skoro identicnih mojim i tako lijepo zateknutim na onim dijelovima tijela na kojim kod djevojke i treba da budu zategnuti. Nije bila mnogo visoka ali je imala vrlo ponosne i uspravne sise koje su gledale pravo u mene i kao izazivale me. Ponovo se podsjetih da sam muskarac i da na ovoj klinici ne apstiniram samo od droge. Kristina hvala ti, rekoh u sebi duboko zahvalan, hvala ti shto si ucinila da se ponovo osjetim muskarcem kad vec Neandretalke to nisu mogle da ucine... Lice joj je bilo sasvim okej, na njemu su dominirale krupne crne oci sa nekim cudnim i pomalo ludackim sjajem u ocima. ( kasnije kad sam se pogledao u ogledalo, provalio sam da i ja imam taj isti sjaj u ocima i da je on od izdasne terapije koju primamo na klinici da bi bili mirni, tihi i veseli ). Marina nije tako izgledala. Marina je bila susta suprotnost Kristini i meni je jako cvrsto stegla ruku kao da je htjela da pokaze da njen muskobanjast izgled upravo predstavlja i njen karakter. A stvarno je izgledala kao frajer, i to dasa i po, kad to vec Ivan i ja, dvije aveti, nismo bili. Imala je i muski hod, muski stav, muske misice i kratku kosu. Da nije imala njezan zenski glas odmah bih je poslao u katakombe u podzemlju kuce da siluje doktora dijagnosticara Milana i tako mu podari neizmjerni uzitak i zadovoljstvo...

- Ti si onaj novi sa intezive ? - upitala me je Marina na nekom cudnom srpskom jeziku koji je odudarao od Ivanovog klasicnog beogradskog "brate" fazona.

- Jesam. I totalno sam zbunjen. I nemam pojma gdje se nalazim. I jos uvijek se znojim i jezim. I ne znam kako da se ponasam...

- Skrati pricu. Bolje nam ispricaj sta znas.- Marina se nasmijesila gotovo prijatno.

- Znam da me one "retard" tablete rade skroz dobro i volio bih da dobijem jos koju.

Na to su se svi nasmijali.

- Eeeeeee, ko to ne bi volio. Ali, njih ces da dobijas samo prvih nekoliko dana a onda ti ih ukidaju. Meni su ih juce ukinuli - tuznim glasom rece Kristina za koju sam tada provalio po naglasku da je Crnogorka do daske.

Razgovor nam je prekinula treca riba, skoro jednako dobra kao Kristina, samo malo starija. Starija od mene. U rukama je drzala neke svescice i olovke a to obicno rade doktori ili djecurlija.

- Ovo je Jelena. Kod nje imamo "okupaciju" - rece mi Kristina koja je ocigledno bila brza na jeziku.

Nisam nista odgovorio. Zurio sam u Jelenu. Mjesto je sve vise i vise pocinjalo da mi se dopada. Mislim, tri ribe na jednoj terapiji a od toga dvije dobre i dva frajera... Hm. Jelena je bila visoka i vitka, mlada cura, mora da je tek zavrsila fakultet, pametnih ociju i pomalo isturene brade. Nos joj je bio tanak i pravilan, kao i ruke. Ten blijed. Mogli bismo zajedno na more, ti i ja, razmisljao sam dok sam je posmatrao... Prisla nam je odlucnim korakom, privukla jednu fotelju, sjela na nju i spustila svescice na stolic.

- Zdravo. Ja sam Jelena. Ti si sigurno Vladimir - rekla je slatkim glasicem.

- Jesam. Ja sam sigurno Vladimir a ovo je okupaciona terapija. Mozete li mi objasniti cime me to okupirate i zasto ? - rekao sam ozbiljno.

- Ma, ova terapija sluzi da biste se vi, pacijenti u stacionaru klinike, opustili i da bi vam vreme brze proslo. Evo, danas cemo da igramo pantomime...

I tako, na moje nevidjeno veliko iznenadjenje, poceli smo da igramo pantomime i to u parovima, Marina i ja protiv Ivana i Kristine a Jelena je sudila... Cak smo se i uzivili u cijelu stvar i napunili se nekog takmicarskog duha i tako tih fazona... Naravno da smo izgubili, ja i Marina. Ja sam balvan shto se tice glume i objasnjavanja filmova a ona sa druge strane je cijeli zivot provela u Njemackoj i srpski jako lose prica. Domace kultne filmove uopste ne poznaje kao ni Yu rock scenu... Nisam joj nista prigovorio da me ne bi odalamila sakom i tako zakucala za zid kao vi komarca papucom kad vas u mraku probudi iz sna svojim odvratnim zujanjem...

Terapija je trajala do 19.00 casova. Onda je Jelena prekinula zajebanciju rijecima :

- U redu. Dosta je za danas. Hvala vam. Bili ste zaista divni.

I ti si divna, zaustih da kazem ali me zaustavise nedovoljno velika muda za tako krupnu i drsku izjavu... Tako se zavrsila moja prva okupaciona terapija u "Miklosicevoj 9.", prva od 20-tak terapija...
 
 

Vladex 10.03.2004, 14:58
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vladu M,

Nista ti neces postici u svom oporavku ako stalno budes odistajao od svega sto pocnes. Sigurno nisi osetio ispunjenje i ponos koji te obuzme kada postignes zacrtani cilj, a taj ti osecaj daje puno snage da ides dalje i zato pocni stvari zavrsavati do kraja i kada osetis zadovoljstvo samim sobom tebe ce onda vuci potreba za novim izazovima i sve lakse ces stvare iznositi do kraja. Moras biti uporan i naci nacina da prevazilazis te poteskoce koje te sprecavaju da stvari uradis do kraja. Nisi ti jedini koji ima takvih problema ali moras da se uhvatis u kostac sa problemom i i pocnes ga resavati bistre glave.

Zar nevidis koliku podrsku imas sto se tice tvog pisanja i zato reci sebi da nisi sam i da radis pravu stvar koju treba uraditi do kraja.

To sto te ja pozurujem sa pisanjem je samo zato sto sam nestrpljiv da procitam nastavak, a to nijukom slucaju nesmes raditi a da pritom silis sebe, to nikako.Zato sto onda to neces biti ti a to je najmanje sto zele svi koji citaju tvoje tekstove.

Sa verom u tvoju istrajnost Vlade

 
 

Vlado M. 10.03.2004, 17:20
--------------------------------------------------------------------------------
 Ovo shto si napisao je velika istina. I dobar savjet.

Mnogo mi je zhao shto nisam ranije nasao ovaj sajt.
 
 

lorenavulic 10.03.2004, 19:26
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlado i vladekse bog! Želim vam reæi da otkad sam na ovim stranicama imam volje za ostavit se dopa.Danas mi je prvi dan,ali sam na heptima,i tako æu bit 3 dana,pa onda Tramali 5 dana (e tu nema spavanja),a onda su mi savjetovali 7 dana neki xanax(pojma nemam šta je to). Inaèe ovaj sam put stvarno odluèila stat,jer mislim da je dosta 4 god zajeb..... a i uništit æu u životu sve za šta sam se krvavo borila.

Èujemo se veèeras jer ionako kasno legnem!

 
 

Vlado M. 10.03.2004, 19:50
--------------------------------------------------------------------------------
 Okej. Ja cu onda veceras specijalno da napisem jedan nastavak (kad se zavrsi tekma na TV-u)... I meni se ne spava .
 
 

lorenavulic 10.03.2004, 19:54
----------------

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« Reply #1 on: April 15, 2004, 11:02:06 AM »
- Vecera kasni. Zao mi je. Moracete malo da se strpite - stvorenje je zacvrkutalo.

Hranu nisu pravili na klinici vec su je narucivali iz okolnih restorana. Zato je bio cest slucaj da nam crijeva horski pjevaju dok se nekom levatu iz "Orla" ili "Vrnjacke Banje" ili nekog treceg trovalista ne ukljuci bubreg u glavi i prisjeti se da nam donese narudzbu...

- Ma nema veze. Ja ionako nisam gladan. Odoh upaliti TV da vidim ima li kakve mjuze za slusati... - rekao sam i krenuo u dnevni boravak, spreman da guzicu i dalje tlacim neprevazidjeno neudobnom foteljom.

- Zhao mi je ali to nije moguce. Pravila ove bolnice ne dozvoljavaju paljenje televizora prije 20.00 casova a do tog vremena morate boraviti u trpezariji - Goga - Sova mi je saopstila prvu ( u nizu ) tuznih istina ili ti pravila sa kojim cu se uskoro sukobiti u jebenoj bolnici.

– Zasto ne smijemo da palimo televizor ? Kakve to veze ima sa nasim lijecenjem ? – malo sam podigao ton.

- Ima veze jer je doktor to odredio – Goga mi je odbrusila.

- E, to nije dovoljno dobar razlog koji bi Moje Velicanstvo izvoljelo prihvatiti ! – odgovorio sam joj teatralno, uzeo daljinski u ruku i zavalio guzicu u prokleto tvrdu fotelju.

To je bilo moje prvo zvanicno krsenje pravila u bolnici. Nije proslo bez reakcije Sove. Taj robot je ocigledno bio programiran i do najmanjeg detalja...

- Ja cu morati doktora Bora da obavestim o tome sta radite. - rekla mi je mehanicki dok sam saltao kanale na TV-u trazeci neku muziku za slusanje.

- Recite mu. I pozdravite ga. - odogovorio sam joj sarkasticno. Izabrao sam MTS - muzicku televiziju Srbije. Bili su neki spotovi EKV-a. - Sta je ovo, samo narkomani na TV-u ? - nasmijao sam se.

To nije promaklo Sabini; ta dva cudovista su se sjajno dopunjavala. Ustalo je i uzelo mi daljinski iz ruke i ugasilo televizor. To, Sabina. Sjebo sam se totalno. Nesto takvo nisam ocekivao i nisam znao kako da reagujem... I, dok sam tako birao nacin na koji bih ispsovao stvora koji mi je oteo daljinski i ugasio TV za vrijeme pjesme "Par godina za nas" ( kakvo odsustvo sluha od strane stvora ), prisla mi je Sova i rekla :

- Podjite sa mnom. Doktor bi zeleo da poprica sa vama...

- Eto me, mada ja ne zelim bas da pricam sa njim, radije bih gledao TV. Ali, posto sam veceras dobre volje, ispunicu mu zelju...

Ostatak moje druzine za trpezarijskim stolom me je posmatrao sa neskrivenim zanimanjem na licu, kao da takvo moje ponasanje nisu ocekivali i kao da su zeljeli da vide reakciju velikog poglavice Bora. Kasnije sam saznao da su mu pacijenti dali nadimak Bik Koji Urla, a te veceri sam shvatio i zasto...

U potpunosti ga je zasluzio. Cim sam otvorio vrata njegove kancelarije, uz svesrdnu pomoc Sove, zagrmio je na mene :

- Sta je ?!!! Sta ti mislis ?!! Znas li gdje si ti ?!... Ti si u bolnici, druskane! U bolnici...A ja sam direktor ove bolnice i ja pisem pravila. Ja smisljam pravila a ti si tu da ih ispunjavas... Samo na taj nacin ces se izlijeciti, da znas....

- Pa doktore, morate priznati da vam je podjela rada skroz zajebana. Pravila je mnogo lakse pisati a mnogo teze izvrsavati. Uostalom, jebes pravila. Ja ne volim pravila a narocito ona koja nemaju nikakvog smisla. Vi meni dozvolite da gledam TV a ja vama necu praviti probleme. Evo, cak cu se i sestrama smjeskati, a to nije nimalo lako, vi isto kao da ste ih pokupili iz Zooloskog vrta ili neke mracne pecine na vrhu Zelengore... - pokusao sam da smirim igru, da spustim loptu na zemlju i suzbijem zescu navalu bijesa koji je kljucao u meni.

- Neces ti mijenjati nijedno pravilo i pravila koja vaze za druge ima da vaze i za tebe ! A 12. si pacijent ove klinike, tek si dosao i vec pravis probleme !!!

- To cemo jos vidjeti, doktore ! - vrisnuo sam, skocio i izasao iz kancelarije, bijesno zalupivsi vratima.

Rat je poceo. Dr. Boro je tip iz Sekovica koji je psihologiju zavrsio u Sarajevu a postdiplomski i subdiplomski studij ( koji god kurac to bilo ) u Beogradu. Znaci, u pitanju je bio okrsaj dvije tvrde, nepopustljive bosanske usijane glave...

Vratio sam se u vrijeme vecere koju je u medjuvremenu unio neki smoljan, a koja je sjajno mirisala i izgledala. Sjeo sam pored Ivana i citav svoj bijes kanalisao na jadnu Karadjordjevu sniclu koja je prosto nestajala u mojim ustima kao srednjevjekovni brodovi u orkanima Tihog okeana... Za vecerom niko nije pricao. Pomislio sam da je to zbog jos jednog pravila koje je pisalo masnim slovima na zidu - Kad se jede, ne prica se. Nadrkan na sva pravila ovog svijeta, odlucio sam da odmah zapocnem neki razgovor. Izabrao sam Kristinu, da budem iskren, uglavnom zbog fenomenalnih sisa.

- Kristina, reci mi, zbog cega si ti dosla u ovaj smrdelj od klinike ?

- Ma, lijecim se od droge kao i svi vi ovdje. Lijecim se od kokaina.

- Opa, "koka" je droga za bogate. Ja sam samo mogao da mastam o njemu dok ubrizgavam heroin u venu, u WC-u gradske biblioteke na Palama ... Odakle ti lova za to ?

- Decko mi se bavio tim stvarima. On mi je davao drogu dzabe. Nisam je kupovala.

- Uuuuuuuu jebote, sto ja nisam imao takvog decka ! - uzviknuo sam iskreno zavideci Kristini. S druge strane, shvatao sam i njenog decka, onako dobre sise su zahtijevale vrhunski tretman...

- Koliko dugo, Kristina ?

- Mozes me zvati i Tina. Oko dvije godine.

- Zasto se lijecis kad nisi nikad kupovala drogu vec je dobijala od decka dzabe ? - pitao sam je smjeskajuci se i naglasivsi to - dzabe.

- Tata. - kratko je odgovorila.

I mislio sam da je tako. Razmisljajuci u golubarniku o klijentima ove vrle ustanove, sklopio sam teoriju da bi vecina trebala biti tatina i mamina djeca, koji su puni love pa su se poceli drogirati onako, iz dosade i bijesa, zatim navike i potrebe... Sve tim redom...

Tako nekim redom smo poslije zavrsene vecere dobili dozvolu da predjemo u dnevni boravak i upalimo televizor. Medjutim, u medjuvremenu sam potpuno izgubio interesovanje za TV program a istovremeno dobio neke vrlo nervozne mrave u guzici koje sam htio da prosetam po klinici.

- Odoh ja da se malo promuvam ovom ludarom. - rekao sam obracajuci se cutolozima kojima su oci bile uperene u Pink. Gledali su neku glupu seriju. Gledali su kroz neku glupu seriju...

- Ni to brate nece moci. - Ivan je promrmljao a Marina se nasmijala. Nasmijala se i Kristina. Cudan neki smijeh. Neobuzdan. Odzvanjao je, imao sam osjecaj, kroz nozdrve i pluca i dalje kroz kliniku, krosnje lipa, jebene mjeseceve kratere, kao jato svraka kroz sumornu jesenju noc... Nije mi se svidjeo. Stresao sam se od takvog smijeha i krenuo stepenicama nanize. Ka katakombama, cisto da ih malo proucim, eventualno upotrijebim u nekoj buducoj horor-komediji koju budem pisao i tako to... Isprijecilo mi se Brdo Sabina.

- Vladimire, - rekla je prijekornim tonom - zar ne znate da ne smete napustati dnevni boravak do 22.15. ?

- Ne znam. - bio sam iskreno zbunjen pred njom.

- Smete ako zelite izaci na terasu ali samo uz pratnju dezurnog osoblja.

- Mislite na vas i Gogu ? - upitah kao iz topa.

- Da, mi smo dezurne veceras.

Odjednom su mi se mravi u guzici primirili, jebena serija na Pinku ucinila zanimljivom i sjeo sam u prekrasnu udobnu fotelju, kulirajuci i Sovu i ono Drugo...

I sjedio sam u toj prokletoj foteljcini do 22.15. a onda je izronila iz mraka Sova, dala mi punu saku tableta i pozeljela laku noc. Istvu stvar je ucinila i Ivanu, s tim sto je njegova doza bombonica bila skromnija i mi smo poslusno otisli u sobe na spavanje. Sabina je bilo zaduzena za Kristinu i Marinu i njima je uradila isto.

Legao sam u 22.15., kao neki klinac. Kao neki staromodni klinac. Nisam mogao da vjerujem... Mislim da sam zaspao i prije nego sto sam se popeo uz stepenice i dosao do sobe i kreveta...
 
 

lorenavulic 11.03.2004, 18:06
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlade pa koliko dugo nisi moga spavat? eto to me zanima,i koliko si dugo pio te šarene tablete? Pitam te sve te gluposti jer se oèajno bojim krize,jer znam šta me èeka! Pa se sa svakim odgovorom i svakom podrškom pokušavam utješit,a ti si stvarno dobro osta živ u toj klinici. Jedino mi je pala na pamet ta cura Kristina,zamisli kako je njoj u glavi bilo? Èula sam da je psihièka kriza od koke 100000000 puta jaèa nego kod dopa.Samo ti stari nemoj sad popustit, jer u biti fizièka kriza nije ništa prema onoj psiho borbi koja slijedi.

I daj napiši prièu do kraja,jer me stvarno zanima to struèno osoblje i ta usko opredjeljena klinika,a di je šef tek nabavija diplomu o tome bi se još dalo raspravljat!

Pozdrav

 
 

Vlado M. 11.03.2004, 19:40
--------------------------------------------------------------------------------
 Hej jaranice, vozdra !


Kad procitam ovaj tvoj dalmatinski odmah mi se popravi raspolozenje. Nisam pretjerano trijezan u ovim momentima jer ovdje postoji jedan nevjerovatan lokal u kojem drze cijenu Nektar piva 1 km za 0,5 litara... Tu kada udjes, nema izlaska dok se totalno ne naroljas... Ipak, pokusacu da odgovorim na ova tvoja pitanja.

Ja sam imao gadnu naviku da se "sredim" bas pred spavanje. Zato mi je u vrijeme apstiniranja insomnia jedan od zescih problema... Kad sam se sam pokusavao skinuti, obicno ne bih bio u stanju da zaspim nekih 7-10 dana i totalno bih odlijepio. Legnes umoran a probudis se jos gori, kao da te pregazilo krdo bizona... Onda bih izvrsio eksperiment – nabavio crtu ili dvije dopa i povukao ih pred spavanje. Zaspao bih kao beba, odmah.... Nekoliko dana kasnije bih ponovo bio navucen na prokleto sranje i krevet bih dijelio sa jebenom iglom umjesto trebom...

Tamo u bolnici su me uspavljivali flormidalom. Flormidal su skroz dobre tablete koje odlicno djeluju ako ih smrvis pa uzmes inhaliranjem... Meni su 2-3 bile sasvim dovoljne da spavam po nekoliko sati... Naravno, doktori su mi postepeno smanjivali dozu i nakon nekih mjesec dana bi mi ih totalno ukinuliZa to vrijeme mi se povratio normalan san, ako pod normalnim podrazumijevas stalno sutiranje zida nogama, rukama i glavom kao i padanje sa kreveta i tako to...

Ne mogu da obecam ni tebi, ni vladexu, pufu lex i svima ostalim da cu pricu dovrsiti do kraja. Mnogo puta sam obecao pa slagao. Dosta je... Mnogo mi znachi vasa podrska (mada ne vjerujem u te vase price da sam talentovan) i trudicu se da izguram pricu... O Kristini cu jos pisati, kad za to dodje vrijeme.

Pozdrav iz snijegom okovane vukojebine - Pala !
 
 

Vladex 11.03.2004, 22:27
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vidis Lori,

Ako je cilj u tvom zivotu da se skines onda moras biti spremna na mnogo toga, a po mom misljenju od tog da uzimas heptanon i tramal od skidanja nema nista jer je to samo druga navlaka. Zato moras da preduzmes nesto ozbiljnije da kazes nekome ko te stvarno voli i da nije u problemu sta ti se dasva i posetis neku specijalizovanog doktora za nas problem.Nas problem je ogroman i nemozes ga resiti zamenjivanjem jednog zla drugim.Znam da se plasis fizicke krize ali mora da boli to je posledica,ja sam mnogo fizickih kriza prelezo ali sam ih jako brzo zaboravljo i vraco se drogama nerazmisljajuci sta kada nestane ili nebudem mogao da nadjem dop.Sada posle godinuipo dana strejt zivota kada dodjem u ishusenjeja se userem od straha ali bukvalno se tresem i mislim da je taj strah upravo posledica kriza koje sam prelezao.Zato mislim da treba da nadjes nekoga ko ce da te vodi ka oporavku i koga moras slusati i kada mislis da nije u pravu jer ti sama neces znati da pronadjes put .

Stvarno mi nije jasno da nemozes da spavas na heptanonu i tramadolu kad oni rada ko heroin,i znam da bi volela vise od svega na svetu da se naspavas ko covek, a to ces moci tek kada te prodje fizicka kriza i zato budi odlucna i po svaku cenu izaberi onaj put koji su izabrali ljudi koji su strejt 3 i vise godina a njih mozes da sretnes na ovom forumu.

Sa verom u prave stvari Vlade

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« Reply #2 on: April 15, 2004, 11:03:51 AM »
Vladex 11.03.2004, 22:41
--------------------------------------------------------------------------------
 
Dragi imenjace,

Neznam da li si sada kada si izasao iz bolnice cist ali u svakom slucaju to sa alkoholom ti i nije bas dobra ideja.Neznam da li iskreno zelis da izadjes iz broblema i kako nameravas da zivis ubuduce.

Treba imati samopouzdanja i to sto govore drugi ljudi nemoj olako da odbacujes jer ako 10 i vise ljudi kazu nesto onda se zapitaj dali tu ima istine ili me pale , a ja nemislim da ovde neko nekoga pali i da su ljudi neiskreni jer ja ucim na njihovim iskustvima i savetima,i zato nikada nebih napisai nijedno slovo a da pritom ne mislim tako.Drzi se ti svoga pisanja ako te ono ispunjava jer je to mnogo dobar nacin da se boris protiv ove bolesti i isto tako da drugi mogu da izvuku nesto dobro iz toga .

pozdrav od Vlada

 
 

lorenavulic 11.03.2004, 22:42
--------------------------------------------------------------------------------
 Sad æu ti poslat mailom sve da svatiš,veæ jesam pa se sve izbrisalo
 
 

dada 12.03.2004, 17:00
--------------------------------------------------------------------------------
 Daj majstore pisi malo cesce kako je bilo... godi mi ovako u psikickoj zikri
 
 

Vlado M. 12.03.2004, 19:07
--------------------------------------------------------------------------------
 To je bilo zbog dobijenih tableta. Nakljukali su me flormidalom, tabletama koje brzo i efikasno uspavljujete svakog covjeka ukoliko niste skrti prilikom odredjivanja doze. Mislim da sam ja prvih dana dobijao po 3 flormidala za spavanje. I, to je bilo dovoljno da se zakucam za krevet i spavam nekih tri sata... Da, tri sata. To je taj problem sa jebenim flormidalom, on djeluje samo tri sata. A posto skoro svaki svjeze skinuti narkoman ne moze nikako zaspati sam od sebe, ne koristeci neka hemijska pomagala, bio sam od 01.15. noci prepusten sam sebi i mislima shto to je bilo dosta gadno i zajebano.

U sobi je bilo prilicno svjetlosti i plafon se dobro vidio. Kako sam ga dobro proucio, taj plafon. Siguran sam da poznajem svaku tackicu na njemu i mogu komotno reci da nijedan astronom ne poznaje raspored zvijezda i sazvjezdja kako ja poznajem raspored fleka, rupica, komaraca i pauka u toj prokletoj sobi na drugom spratu proklete klinike za lijecenje prokletih narkomanskih dusa koje su na teretu svima, a najvise samim sebi... To je bilo dosta bolno, boravak sa samim sobom i razmisljanja u tim sumornim trenucima. Mnoge samoubilacke misli su me tada pohodile i mnogo puta mi je padalo na pamet da se ubijem. Samo, jebiga, nisam mogao nikako da provalim pravi nacin na koji bih to uradio. Naime, tokom noci se niko ne brije pa zilet u WC-u otpada ( ona dva monstruma Sabina i Sova bi mi uletjele tamo da vide sta radim a, uzgred receno, WC se nije smio zakljucavati ), nisam se imao za sta objesiti a kad bih skocio kroz prozor sa drugog sprata, u najgorem slucaju, polomio bih par rebara a tvrdoj bosanskoj glavi nista ne bi bilo... I tako, imao sam mnogo vremena za razmisljanje o drogi, o pocecima drogiranja, o buducnosti kojoj nikad nisam posvetio znacajnu paznju kao i za pisanje pjesama. Problem kod pisanja pjesama je bio taj sto sam morao da ih pisem u potpunom mraku jer se u sobama tokom noci ne smije paliti svjetlo. Ja sam ga namjerno palio tokom dana i niko mi pritom nije nista prigovorio. Poremecena klinika, rekoh vam... Pisao sam te pjesme, bile su mracne i sumorne kao i noci iz koji su izronile i stvorile se u nekoj glupoj svescici Spajdermen koju je svako imao u svojoj sobi a pored koje je stajala obicna grafitna olovka... Jos jedna stvar me je prilicno izbacivala iz papuca my best friend - to sto ni priblizno ne bih znao koliko je sati. Svoj sat sam imao nekad davno ali sam ga prodao kad mi je zatrebalo para za heroin, ni Ivan ga nije imao, a kreteni iz klinike se nisu sjetili da ga ubace umjesto neke glupave slike jezera i camaca i suvog lisca na obali i par ogoljenih stabala i tako to...

U Sarajevu bi barem lako bilo odrediti kada je 05.30. ujutro. Naime, u Sarajevu u 05.30. vrlo cesto cujete pucanj u jutru koje se tek radja. To najcesce neki oficir u penziji, umoran od zivota i previse iskusan da bi vjerovao u bolje sutra, puca sebi u glavu. 05.30. je opasno vrijeme, malo sta imate raditi u to doba, TV program je dosta mrsav a oficiri se rano bude, makar bili i u penziji. I tako, mada je kada se probudite preporucljivije pojesti kiflicu sa sirom nego pucati sebi u glavu, oni biraju ovu drugu opciju... Toga nije bilo u Beogradu i to mi je, da budem iskren, pomalo nedostajalo... Ipak, tokom tih prvih nekoliko noci, najvise od svega sto me je nerviralo je bio Ivan, tip koji je sasvim normalno i sasvim okej spavao. Taj covjek bi zaspao odmah cim bi vidio krevet i probudio bi se ujutro tacno kao neki automat u 07.00 casova a zatim bi natjerao i mene da ustanem i spremim se, jebiga, za novi dan prepun desavanja u Specijalnoj klinici za specijalne kretene...

Dan je dakle pocinjao u 07.00 kada su nas budili. To je bilo vrijeme za toalet, jutarnju kafu i obavezne kiflice sa sirom. Da se nisu zvale - sa sirom, ja nikad ne bih saznao sta je u tim kiflicama, eto koliko su bile dobre i ispunjene sirom. I svi smo ih jeli, svako jutro, kiflice sa sirom... Kiflice sa sirom. Nijedno jutro nije moglo proteci bez njih.

Dali su mi trenerku fudbalskog kluba Crvena Zvezda, donji i gornji dio, kao i ostalim pacijentima iz stacionara i necega sto se zvalo "dnevna bolnica" i izgledali bismo groteskno kada bismo, onako ispijeni i mrsavi i nikakvi i blijedi i sumorni, izlazili poslije popijene kafe i pojedene kiflice Sa Sirom u autobos koji bi nas spremno cekao ispred klinike i odvodio u Kosutnjak na "jutarnju fiskulturu i trcanje" u tim original Zvezdinim trenerkama... Bilo nas je tada 12 pacijenata i Pajke, tip koji je mijenjao bolesnog kondicionog trenera ali, po meni, bio je zesci pacijent od svih nas, jer je definitivno bio umno bolestan. Dr Boro ga je zaposlio zato shto se i on izlegao u toj vukojebini – Sekovicima. To je pomalo misteriozno mjesto, ti Sekovici, i da biste ga pronasli, morali biste povesti Serpase sa Himalaja i pse gonice i kapetana Kuka licno. Zatim trebate zalutati u prasumama izmedju Vlasenice i Tuzle... Mnogo toga sam oprostio Biku Koji Urla bas zbog toga shto je rodjen u Sekovicima, pa je imao tesko i nesrecno i traumaticno djetinjstvo...Taj bi Pajke, celav, mrsav, poguren i nervozan, dakle izgledom pravi narkos, pocinjao da prica u 07.16. minuta i ne bi zaklapao prokleta usta sve do kraja jutarnje rekreacije, znachi do 09.30.. Mislim da mi je njegovo stalno zvocanje teze padalo od same rekreacije koja je bila u neku ruku i smijesna... Autobus bi nas dovukao do Kosutnjaka, izasli bismo na stazu za trcanje, malo zamahali rukama i nogama, pracakali se po livadi, pricali gluposti i pokusavali da trcimo. To nase trcanje je prestajalo vrlo brzo, odmah nakon pretrcanih 50 - 100 metara, kada bismo se izvalili po travi, totalno iscrpljeni i bezivotni. Gadio sam se sam sebi u takvim trenucima jer pojma nisam imao do tada koliko je moj organizam unisten i kakvu je pustos u njemu izazvao heroin za vrijeme dok je stanovao u njemu... Babe, koje su simpaticni kuchici izvodili u setnju svakog jutra, su nas u Sumaherovom stilu prestizale i kada smo bili u najvecem zaletu... Rekreativci i prolaznici koji su nas tamo sretali nisu mogli cudu da se nacude, nista im nije bilo jasno zbog trenerki koje nosimo - ko smo mi i sta, jebiga, radimo u tim trenerkama. Mnogi su tada, vjerujem, pomislili da znaju pravi razlog zasto je Partizan osvajac sampionske titule a Sartid kupa Yuge...

Tu sam ostvario i prvi kontakt sa pacijentima koji su bili u takozvanoj "dnevnoj bolnici", znachi sa pacijentima koji su prosli program stacionara od 28 dana i poceli polusamostalnu drugu fazu programa dnevne bolnice. Bilo ih je osam, od cega svega dvije djevojke, po cemu sam zakljucio da je nasa grupa 2 + 2 bila u neku ruku specificna i da smo Ivan i ja imali dosta srece sto su Kristina i Marina sa nama - barem za 28 dana necemo zaboraviti pricati sa djevojkama... Od tih osam likova, od kojih je svako bio zanimljiv na svoj nacin i imao neku svoju specificnu zivotnu pricu, na mene je najveci utisak ostavila jedna djevojcica rodjena 1987. godine !? Nisam mogao da vjerujem da neko tako mlad moze da ima toliko problema sa drogom da zavrsi sa nama, posljednjim narkomanskim sljamom koji hvata mozda i posljednji voz za ono sto nazivamo normalan i obican zivot. Ta djevojcica se zvala Milica i na kliniku nije dosla zbog drogiranja heroinom vec zbog svakodnevnog pusenja trave. Milica je bila klinka koju je pubertet strashno spucao u glavu i koja prosto nije znala sta zeli i sta radi ali nije imala ozbiljnije probleme sa drogom. Trava, slozicete se, ipak nije tako opasna u poredjenju sa heroinom i kokainom od kojih su se lijecili svi ostali pacijenti bolnice... Ja sam se cudio odakle njenim roditeljima hrabrost da je bace u kliniku sa klosarima koji na adolescenta mogu samo lose da uticu. Ali, ko sam ja i odakle meni pravo da pricam Milicinim roditeljima sta, do djavola, treba da rade sa svojim djetetom i kako da ga vaspitaju...

Poslije zavrsene jutarnje rekreacije imali bismo pola sata za tusiranje i onda bismo trebali doruckovati, u 10.00. Taj dorucak ce mi ostati vjecno urezan u pamcenje i nikad, nikad vise necu pozeljeti da jedem virsle i salamu. A svako jutro za dorucak smo imali virsle, salamu, senf, kiselo mlijeko i obicno mlijeko. Taj jebeni dorucak me je totalno izbacivao iz takta i bila je prava sreca da sam svoje terapije za smirenje dobijao upravo nakon dorucka jer bih, da je bilo drugacije, nekoga ujeo i odgrizao mu znacajan dio krvavog mesa, samo da unesem neku promjenu u taj monotoni i naporni jutarnji obrok... Poslije dorucka imali bismo grupnu psihoterapiju koja je bila kao neka vrlo ozbiljna stvar a koju bi nam drzala voljena gospodja Nena, svaki put izazovna i svjeza i zgodna tako da sam sumnjao da je njena prica o cetvoro djece obicna patka.

Terapija bi se vodila u sobi za dnevni boravak tacno u 10.30., u carobnim foteljama cije cu posljedice po guzicu nositi do kraja zivota. Kada sam se prvi put pojavio na toj terapiji, Nena mi je rekla ono sto je rekla vjerovatno i svim pacijentima prije mene.

- Vlado, posto ste vi novi pacijent ovde, zamolila bih vas... Da li mogu da vas oslovljavam sa ti ? Mogu ?! Odlicno... Zamolila bih te da nam se predstavis, da nam malo ispricas o svom problemu a zauzvrat ce se i svi ostali clanovi grupe tebi predstaviti i tako cete se zvanicno upoznati. Znam ja da se vi vec sada dobro znate ali takav je red i red se mora postovati...

Jebes red, rekao sam u sebi, dok sam cistio grlo i spremao se da po ko zna koji put ispricam pricu kada, koju, kako i koliko... jebenu drogu. A nerviralo me je i persiranje i pretvaranje da se nikad ranije nismo sreli. Kao da joj nisam ispricao neke pojedinosti iz zivota koje sam do tada skrivao negdje duboko u prazninama glave i srca... Previse ceremonijalnosti na klinici za moj ukus.

- Zovem se Vlado. - zapoceo sam - Imam 23 godine a poceo sam da se drogiram u 14., dakle, nisam gubio puno vremena i rano sam se odlucio na taj korak. Posto je kod nas u Bosni u to vrijeme bjesnio rat nismo imali mnogo izbora u pogledu droge pa smo morali da se zadovoljimo duvanjem ljepila i gutanjem sedativa uz ogromne kolicine piva. Kada se rat zavrsio, asortiman droga se znacajno prosirio pa sam i ja poceo da konzumiram u prvom redu sinteticke droge a zatim heroin i samo heroin i takva je situacija posljednjih nekoliko godina... Kad se ne drogiram, studiram pomalo i pisem neku losu poeziju i kriminalnu prozu i nemam djevojku i tako to...

- Ti si student ? – Nevenka se iznenadila.

- Student, glavom bez brade... Zar je to 8. svjetsko cudo, narkoman student ? Ja ih znam koliko hocete takvih ! Mogli bi 16 bolnica popuniti...

- Ti si nam ovdje prvi student – prekinula me je uz osmjeh i uskratila mi priliku da planem. Mislim, kako covjek da vrisne kad mu super ocuvana stara koka uputi seksi osmjeh ?! Stvarno me je razoruzala.

- Reci nam – nastavila je – koji fakultet studiras i dokle si dogurao ?

- Dogurao sam do samog kraja. U svemu sam vam ja, doktorice draga, dogurao do samog kraja... Jos samo jedan korak i.... Bare. Mislim, diploma... Studiram ekonomiju. Jos 4. godinu da zavrsim i da okacim diplomu o klin, kad vec nemam kopacke...

- Zasto o klin ? Pa ovoj zemlji su potrebni ekonomisti ! – previdjela je shalu.

- Ovoj zemlji su potrebni grobari ! – rekoh mrtav ozbiljan. Ostatak druzine se nasmija. To je za Nenu bio dovoljan razlog da me ostavi na miru i da rijec Kristini...

Onda je rijec uzela Kristina i predstavila se najcistijim crnogorskim naglaskom :

- Ja sam Kristina, rodjena sam 1980. godine. Iz Podgoricu sam, pocela sam se drogirati prije dvije godine jer je moj muz (znachi decko je u stvari bio muz) bio veliki diler kokaina u Crnoj Gori. On je sada u zatvoru a moj tata je trazio od mene da se lijecim i dosla sam u kliniku prije 10 dana. Zavrsila sam srednju frizersku skolu i ...

Ivan je rekao da je rodjen 1976. godine, da se drogira vec pune tri godine, da je prva droga koju je probao heroin i da je to i posljednja droga koju je ikad uzeo. Odlucan je u tome i odlucno je izgledao dok je to govorio. Pricao je najkrace od svih, ocekivano, odgovaralo je njegovom karakteru. Mozda ga je malo prekinulo i to sto su u vrijeme kada je on pricao, uz stepenice na nosilima, zavezanu, nosili neku lesinu koja se bijesno bacakala i ispustala neke neartikulisane krikove. Sestre i tipovi iz obezbjedjenja su ga brzo pronijeli pored nas ali moglo se vidjeti da se radi o nekom starijem i uzasno mrsavom covjeku...

Marina se nije dala zbuniti i ispricala je svoju interesantnu zivotnu pricu u kratkim crtama. Rekla je da ima 27 godina ( izgledala je mladje ) i da je rodjena u Njemackoj gdje je provela cijeli zivot dok ovdje nije dosla na lijecenje. 7 godina je na kokainu i ovo joj je trece lijecenje ali prvo na koje se sama odlucila i nada se da ce ovoga puta uspjeti jer ima potpunu podrsku i porodice i djevojke (!?) a i zadovoljna je bolnicom...

Marinina prica me nije iznenadila. Prvi put sam vidio curu homoseksualnih nagona ispred sebe ali nisam osjetio nista posebno. Marina mi je cijelo vrijeme i licila na muskarca, vise i od Ivana i mene, i nekako mi je bilo logicno da ima djevojku kad je nas dvojica levata vec nemamo...







Ljudi, trosim posljednji sat uplacenog vremena a dekintiran sam. Ako me ne bude bilo nekoliko dana, znate razlog.

Pozdrav !
 
 

Vladex 13.03.2004, 00:37
--------------------------------------------------------------------------------
 
Evo Vlado da ti dokazem da vredis i da pocnes misliti o sebi i nikako sebe odbacivati.

Pogledaj koliko je ljudi posetilo tvoj post ,zar ti to negovori nesto.

Sa velikom podrskom Vlade

 
 

Vladex 14.03.2004, 00:12
--------------------------------------------------------------------------------
 
Dobro ljudi niste valjda toliko zauzeti

Vlade

 
 

dada 14.03.2004, 17:02
--------------------------------------------------------------------------------
 Samo èitam... Autoru svaka èast...
 
 

Bojan Marjanovic 15.03.2004, 05:04
--------------------------------------------------------------------------------
 
Kakva steta ovako talentovan a on se bacio u svijet droga.Dovla ti si meni prava legenda.Ja sam trenutno u Americi na ljecenju naravno pri kraju sam tog procesa a usput sam malo iradio i zaradio nesto para.Kazem to jer kad se vratim volio bi uspostaviti kontakt sa tobom u vezi tvojih pisanja i tekstova jer se tu moze svasta uraditi mozda ako si voljan ja bih ti mogao pomoci da knjigu izdas.Ali otom potom, u svakom slucaju keep with good work.


Pozdrav od Bokia

 
 

Vladex 15.03.2004, 10:49
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vidis Vlado,

Ti si relativno kratko cist i taj gubitak samopouzdanja je normalan i ako budes istrajao u odluci da budes cist,i alkohol je recidiv, jednog dana, ne daleko to je sigurno,ces uraditi nesto sto je za tebe u ovom trenutku ne zamislivo a to je da ces stvarno uraditi neku stvar do kraja i tada ces osetiti nesto sto ti nijedna droga ne moze dati. To osecanje ispunjenosti je mene vecim delom odrzalo i odrzava u zivotu.

U nasoj bolesti samopouzdanje je mac sa dve ostrice, treba ga imati ali ne previse jer onda pomislis da si jaci i od samog horsa a to nije niko jer poznajemo njegovu silovitost.

Sa verom u tebe Vlade

 
 

Vlado M. 15.03.2004, 18:39
--------------------------------------------------------------------------------
 Hvala vam na velikoj podrsci. Stvarno ste prijatelji.

Vladex, znam da je alkohol recidiv. Mene su tamo proglasili za politoksikomana. Svejedno... Znam samo da bih totalno odlijepio kad se ponekad ne bih napio. To nije opravdanje ali eto... Sreca je da kad pijem mogu da se zadovoljim samo alkoholom i trazim dop.

Boki, moj e-mail je hari_haler@serbiancafe.com pa mozes da mi pises. Moze bilo ko... Obavezno se javi kad se budes vratio. Hej, mogao bi nam napisati kako ide to lijecenje u Americi.

Inace, jedno vrijeme sam pisao za studentske novine svog faksa kao saradnik pa su mi kasnije dali cak i mjesto urednika. Tu su se, naravno, zajebali. Kad si urenik, kod tebe je pecat, imas i broj ziro racuna a na racunu ponekad ima i para... Izvukao sam se samo sa otkazom ali ostala je bruka. Otad mi vise nije palo na pamet da bilo sta odstampam od ovoga shto pisem.
 
 

Vlado M. 15.03.2004, 18:40
--------------------------------------------------------------------------------
 Dakle, na zvanicnom upoznavanju smo se upoznali sa cinjenicom da je Marina homoseksualac i da ima djevojku. Primijetio sam da je to bila nova informacija i za ostatak clanova grupe. Naime, Kristina se izbeljila glupavo u pravcu Marine a uvijek miran Ivan je lagano poskocio sa fotelje... Nena je, naravno, bila upucena u Marinine sklonosti i pazljivo je proucavala nase reakcije.

Na prvi dio razgovora potrosili smo nekih dvadesetak minuta. Kasnije sam naucio da se na grupnim terapijama prvih 20 minuta izdvaja ili za predstavljanje novih clanova, kad neki nesretnik zaluta u kliniku i sav zbunjen i oznojen sleti sa intezive i pocne da prica svoju originalnu zivotnu pricu, zamuckujuci i stideci se, pritom ne znajuci da izmislja toplu vodu i da su sve price slicne jedna drugoj kao jaje jajetu; ili za raspitivanje kako se ko trenutno osjeca, da li je ustao na lijevu nogu, probada li ga ispod desne plecke i tako neke stvari... Ostatak vremena se trosio na temu grupne terapije ( znachi, svaka terapija je imala svoju temu ) i tema prve terapije je bila - zasto sam se, jebiga, poceo drogirati i kada... Te stvari su pocele zestoko da me smaraju i ubrzo sam skontao da se sve vrti oko nekih 5 izlizanih tema koje se stalno ponavljaju kod psihologa, specijalnih pedagoga i sociologa. Takodje, utvrdio sam da se nikad ne dodje do konkretnog i opipljivog zakljucka i da niko ne promijeni svoje misljenje. Jedino bolje upoznamo clanove grupe, kao sto smo mi tog dana upoznali Marinu i sigurno je otada posmatrali drugim ocima. Ja, doduse, nisam ni prije toga imao namjeru da je muvam - nije bila moj tip ribe, ja bih vise volio cure izrazene inteligencije a ne muskulature, ali nisam to isto bio siguran za Ivana kojem je Marina sigurno vise odgovarala od Kristine koja se non stop odvaljeno smijala... Nekako mi se cinilo da je taj njen smijeh bio odbrambeni mehanizam, Kristina se njime branila i tjerala od sebe strah i nesigurnost, Ivana i mene, duhove i proklete, vrane i lesinare...

U svakom slucaju, epilozi tih prica su jasno vidljivi i iz aviona... Da, sa Mjeseca se, osim Kineskog zida, moglo vidjeti da smo mi saka nesretnika nasukanih na Lekinom brdu u Miklosicevoj ulici kao na dijelovima nekog potonulog broda koji su plutali izgubljeni u prostranstvima okeana... Krenuli smo iz razlicitih luka na isto mjesto i dosli smo u to jebeno mjesto - sirok i plitak i dobro poznat zaliv na kojem se moguce bas lako nasukati a koji se zove Propast... Ja sam pricao pricu klinca odraslog u ratu sa starijim drustvom, u vremenu kada je i sijalica bila luksuz, kada ni novine nisu postojale, kada su u Srpskom Sarajevu samo svestenici profitirali a jedina zajebancija je bila igra sa barutom i mecima. Masa je slijepo marsirala sjedinjena pod zastavom nacionalisticke mrznje, himna je bila turbo folk histerija a svi koji su imalo odudarali od stereotipa bili su osudjeni na samocu i izolaciju...U takvoj situaciji, da bi ispunili mracne noci ( struje nije skoro nikada bilo ) duvali smo ljepilo kad vec nismo imali bolje i pametnije ideje a djevojke su nas zaobilazile kao turska groblja zbog izlizanih farmerica i crnih majica na kojim je pisalo Sepultura, Metallica, Punk's not dead itd.. Zivio sam rokenrol u vrijeme kada to nije bilo dozvoljeno i medju ljudima koji nisu znali sta je to. Droga je bila nacin zivota i razmisljanja, protest i revolt, drogirajuci se nisam znao da radim nesto toliko opasno. Kada su mi vec jednom rekli, bilo je kasno, tresao sam se u hladnoj sobi dok se cijeli svijet rusio na mene. Cijeli jebeni prokleti svijet koji i nije stvoren za ljude koji pokusavaju misliti i biti kreativni vec za ljude-brojeve... I tako, pricao sam varijaciju na temu "Odrastanje u ratu" Neni, ne znajuci koliko toga je ona u mogucnosti da zaista shvati, kad ima jednu smirenu i prijatnu situaciju kod kuce, solidnu platu a jedinu pravu brigu - 4 djece od kojih najstarije nije jos krenulo i u skolu...

Kristina je riba koja je sve u zivotu imala servirano na tanjiru. Stari joj ima fabriku aluminijumske bravarije i pun je para kao sipak, samo ga treba kvalitetno i mudro cijediti ( Kristina je to izgleda imala urodjeno u krvi i znala je dobro da radi, vidjelo se po nacinu na koji je pricala o tome ), stara joj ima svoj frizerski salon, prosirene vene i puna je trauma jer joj zene pricaju da je muz vara ( Kristini su zasuzile oci dok je pricala o tome, ocigledno je mnogo boljelo )... Udala se mlada, sa 18 godina za tipa koji je bio veliki diler kokaina i Crnoj Gori i imala je u kuci kokaina kao prosjecna crnogorska porodica brasna. Muz joj je vec dvije godine u zatvoru zbog trgovine narkoticima, dvije od deset. Od presude je pocela sa svakodnevnim usmrkivanjem kokaina, do tada ga je uzimala samo povremeno...

Marina je, dakle, najduze u narkomanskim vodama. Dobro, mozda ne duze u narkomanskim vodama od mene, ali sigurno najduze u svijetu teskih droga - cijelih 7 godina je na kokainu. Ja sam mislio da covjek koji 7 godina svakodnevno uzima tesku drogu poput horsa ili koksa jednostavno ne moze imati dovoljno snage u sebi da je pobijedi, medjutim, Marina me je natjerala da promijenim takvo misljenje i predstavljala mi je u neku ruku utjehu tih prvih dana koje sam proveo u stacionaru. Kad god bi se jebena Zvijer probudila u meni ja sam se branio Marinom - kad ona poslije 7 godina drogiranja moze da apstinira onda mogu i ja. Pocela je da kokain uzima na zurkama u Njemackoj, svidjelo joj se, jedna njena djevojka je bila narkoman i Marina se zarazila. Zarazila je djevojka, sta da se radi... Nije bio red ali nisam mogao da suzbijem smijesak na svom cinicnom licu. Vise puta je dolazila u sukob za zatvorom i bila je u njemackim zatvorima. Sada je ocekuje novo sudjenje koje je odlozeno zbog lijecenja - Nijemci su joj izasli u susret.

Ivan je bio najinteresantniji od nas cetvoro. On ponasanjam nama nije pripadao, to sam utvrdio jos od samog starta, a kada je ispricao pricu o pocetku i razlogu drogiranja, shvatio sam da bi bila ogromna steta kada se taj dobri momak ne bi mogao izlijeciti... Zamislite, radio je u DB-u, drzavnoj bezbjednosti i to na obezbjedjenju licnosti. To me je prilicno nasmijalo, pa Ivan svojim sadasnjim izgledom ne bi mogao da se rve ni sa malo jacim zecom. Dobro, nikada sigurno nije radio kao tjelohranitelj, mada nije uvijek izgledao iscijedjeno i mrsavo, vise se bavio organizacijom obezbjedjenja ljudi, rasporedjivanjem i tim stvarima. I, decko je volio svoj posao, bio je pun adrenalina, zelje za akcijom i slicno... Dosao je rat na Kosovu i Ivan je otisao u rat. U ratu je bio ranjen, prilicno bezazleno ali ipak nezgodno u prst desne ruke i biva prekomandovan sa Kosova u Beograd, na rad u administraciji. I taj neko ko ga je prebacio sa terena u administraciju, prakticno je, zeleci da mu pomogne, nabacio mu omcu oko vrata... Tacnije, nije mu je nabacio ali bi bolje bilo da jeste, manje bi se mucio... Ivana je kancelarijski posao iscrpljivao i ubijao od dosade a imao je jednog dosta cudnog kolegu - taj mrsavi kolega ga je jednom pozvao kod sebe u kancelariju i pokazao mu lijek u prahu protiv dosade... Ivan se nakacio i poslije 3 godine je tek bio spreman sebi da prizna da mu je potrebna pomoc i lijecenje... Prodao je automobil da bi platio lijecenje, dobio je bolovanje i dosao je u kliniku da se zauvijek oslobodi heroina. "Ili on mene ili ja njega" - otprilike tim rijecima je zavrsio svoje izlaganje i ja sam znao da se nije salio.

Tako smo potrosili vrijeme koje smo imali na raspolaganju i Nena, koja se minimalno ukljucivala u nase, uglavnom, monologe je htjela da zakljuci razgovor kada se javila Marina i rekla :

" Meni je danas 27. dan lijecenja. Sutra prelazim u dnevnu bolnicu !

Svi smo je pogledali. Primijetio sam malo straha u tim njenim rijecima. Plasila se prelaska u dnevnu bolnicu, bio sam siguran. Bio sam siguran i da joj zavidim jer svaki dan bez droge i sa stalnim ispiranjem mozga je bio velik. A ja se od prve psihoterapije nisam mogao oteti utisku da nam rade neku grupnu lobotomiju...

Nena je reagovala pomalo iznenadjeno. Ocito joj je promakla ta vrlo vazna informacija. Profesionalno, nema sta...

- Hej, Marina, pa ja sam na to sasvim zaboravila ! Znachi, ovo je bio nas posljednji razgovor u stacionaru ?! Pa, dobro, ja sam sigurna da si ti spremna za izlazak iz dnevne bolnice i da slobodu koju dobijas tim izlaskom neces zloupotrijebiti...

Marina je bas u tim trenucima izgledala kao djevojka, mozda i prvi put otkada sam je vidio pokazala je emocije na pravi zenski nacin :

- Hvala, Neno ! Bojim se... - to je izgovorila drhtavim glasom- ...ja ne vjerujem sama sebi.

- Treba da vjerujes sebi. Ja ti vjerujem a ja sam sa tobom od prvog dana ovdje. Vjerujem ti bas zato sto vidim koliko si se promijenila i koliko si ojacala za ove 4 nedelje... - Nena je u maniru iskusnog psihica pokusala da podigne samopouzdanje Marini i u tome je, djelimicno, i uspjela...

- Neno, 7 godina sam se drogirala. Tesko je 7 godina izbrisati za 28 dana. Zato se plasim. A zaista ne zelim da pokvarim ovo sto sam uradila za ovo vrijeme provedeno na klinici...

- Nista se ti ne brini. Sve ce biti u redu.

Mislim da smo tog trenutka svi zeljeli da vjerujemo u te rijeci. Ipak, sumnja je ostala u vazduhu. Mogla se osjetiti. Osjetio sam je. Razmisljajuci o procentima izljecenja koji su navedeni u prospektu koji sam citao dolazeci na kliniku, ispadalo je da ce se od nas cetvoro u grupi izlijeciti troje a da, ako sam ja zaista 12. pacijent bolnice, 75 % izljecenja znachi da 9 treba da bude izlijeceno. Cijela stvar mi se ucinila suvise dobrom da bih joj u potpunosti vjerovao...
 
 

zana 15.03.2004, 20:51
--------------------------------------------------------------------------------
 vlado legenda si ostani cist svega ti
 
 

Vladex 15.03.2004, 22:23
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlado,

Drago mi je sto si uspeo da uplatis internet relativno brzo.

Da li smo ti nedostajali

Vlade

 
 

Tomo Tomich 15.03.2004, 23:11
--------------------------------------------------------------------------------
 
Citam, citam, sejvam sve, pa da i ja kazem koju rijec.

Samo naprijed Vlade. Stivo je super zanimljivo. Nadam se da prica ima pozitivan kraj, ako ga zasad uopce i ima.

Keep The Faith

 
 

Gothic_Lady 16.03.2004, 12:10
--------------------------------------------------------------------------------
 Vladek,

Potreban si nam, potrebni smo ti ...

Volimo te

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« Reply #3 on: April 15, 2004, 11:13:08 AM »
ime nijevazno 16.03.2004, 14:16
--------------------------------------------------------------------------------
 tomo treses li majmuna na tekstove
 
 

lex 16.03.2004, 14:57
--------------------------------------------------------------------------------
 Ja neznam kako ove lekare koji se kod nas bave lecenjem narkomana nije sramota da uopste zive a kamoli da rade.Sve sto ja slusam vec skoro godinu dana na terapiji je kako droga nije zdrava i kako je drustveno neprihvatljiva.To da nije zdrava sam znao i pre nego sto sam poceo da je uzimam i neznam zasto bi mi to uopste neko govorio a sto se drustvene neprihvatljivosti tice mogu samo da kazem da drustvo koje je godinama zasipalo bombama Vlado M-a i stotine hiljada dece i unistavalo im zivote na raznorazne nacine(tu masti nema granica) u Sarajevu i sire u meni budi samo ponos sto nisam deo njega.Meni se na ovom forumu dopada sto tu ima i Hrvata i Bosnjaka i Srba i jos nisam naleteo na bilo kakvu nacionalnu netrpeljivost tako svojstvenu "normalnim"ljudima.Jadan je taj svet u kome su narkomani na visem evolutivnom nivou od "normalnih ljudi".Sarl Bodler je u svojim dnevnicima jednom davno napisao"biti koristan clan drustva je nesto najodvratnije sto mogu da zamislim".
 
 

Vlado M. 16.03.2004, 15:15
--------------------------------------------------------------------------------
 THE END !
 
 

ime nijevazno 16.03.2004, 15:17
--------------------------------------------------------------------------------
 
lex ja sam ti bio napisao jedan post o tim doktorima a vidim da plivas u istom krugu. ako ti neodgovara mjenjaj i trazi novog ali znaj niko ti nece moci pomoci dok se ti neotvoris i reknes gdje je zapelo. nesklanjaj fokus sa sebe na drustvo. ljudski je grjesiti ali ako nenaucis nista iz gresaka onda si kreten. pa ti vidi. tebe drustvo ne ubija kad ti sebe prestanes ubijati tada ces i drustvo moci mjenjati jarane samo toliko. nije tebi krivo drustvo a ni meni sto sam postao sto sam postao. tesko je prihvatiti neke cinjenice ali ha tebi pisao ha kante lupale jer si kukavica kao sto sam i ja bio pa bjezao u svoj sigurni pateticni svjet i izbjegavas ovdje na forumu bilo kakve odgovore koji ti neodgovaraju. samo ti vjeruj u to sto vjerujes i stices daleko od tih stvari niko nije pobjegao zatvora, bolnice i smrti. to protiv drustva sto kukas nonstop zaboravi punk te filozofije je umro danas je drugi fol. jer upravo s tim koliko kukas na drustvo si i najveci rob i sluga tog istog drustva jer nisi u stanju da reknes bilo sta a kamoli da ucinis. pomozi sebe pa poslije udri o drustvu. price vlade m. ce ti sigurno pomoci u tom putu. vjerujem da neces procitati ni ovaj kao ni ostale. jer pise oni strasni ljuti agresivni

 
 

dada 16.03.2004, 15:53
--------------------------------------------------------------------------------
 Hebiga ,,treba znat da su doktoru koji sudjeluju u ljeèenju narkomana tu èisto radi zarade,, tj. kao profesionalci ce probat dat dobar dio sebe da se neko izljeèi ,,ali ih èisto boli qrac dali ce taj i uspjeti(dobro možda ih malo i poli radi toga da bi se mogli pohvalit sto vecim brojem izljecenih)...ali sve ostalo je èista zarada. Neki èak mole boga da im se ponovno vratite... Èast izuzetcima...
 
 

lex 16.03.2004, 17:43
--------------------------------------------------------------------------------
 Dragi Ime nijevazno,citam ja sve postove koje si mi ti i drugi uputili a neodgovaram bas zato da se nebi ponavljao i vrteo u krug.sto se doktora tice nebi ja ono napisao da sam bio kod jednog,vec sam bio kod toliko njih da nemogu ni da popamtim i tu nema nekih velikih oscilacija.Oni se svi redom hvale da imaju kao preko 70% izlecenja,pa najskuplje klinike u Americi(one koje da bi mogo da ih platis moras da prodas zamak na beverli hilsu)jedva skpe 50% a i to mi je sumnjivo.Oni valjda u te procente racunaju one koji zavrse terapiju streit a kako i nebi bili streit kada ih celu terapiju,do poslednjeg dana kljukaju blokatorima, a sta sa njima biva posle to se njih uopste netice.Ovo pisem posto svi vi mahom kazete da se covek nemoze skinuti sam nego mu je potrebna pomoc strucnjaka.
 
 

Tomo Tomich 16.03.2004, 18:38
--------------------------------------------------------------------------------
 
Ono sto je Lex napisao da na ovim forumima nema ni trunke nacionalne netrpeljivosti (iako nas ima sa svih strana) to je stvarno istina. I mozemo biti ponosni na to. Tuzno je to sto smo bas mi narkomani tako tolerantni, a oni "normalni" samo siju mrznju i huskaju na nerede bilo kakve vrste...ko da im nije bilo dosta ratovanja kroz devedesete. I upravo taj rat je mnoge ljude naveo na heroin. Neki su se navukli jos za vrijeme rata, a neki i nakon rata...od pustog ludila, ispaljenja na mozak, dosade, nemanja posla, svak te jebe i tako to. Ali, moramo priznati da smo mi tako tolerantni samo zato jer nam je najpreca stvar upravo dop. A i kad se urokamo, nije nam ni na kraj pameti da budemo agresivni.

Eto, samo sam to htio reci.

 
 

Tanja Tanja 16.03.2004, 22:53
--------------------------------------------------------------------------------
 
Zasto Vlado THE END,

kada ovi ljudi ovde isto kao i ja zele da cuju tvoju pricu do kraja jer iz nje svi mi mozemo mnogo toga korisnog da naucimo, zasto si sebican i neces da kazes drugima svoja iskustva koja bi nam dobro dosla.

P.S. Nemoj me ostavljati sa osecanem krivice za kraj tvoga pisanja.

Vlade

 
 

Vlado M. 17.03.2004, 11:51
--------------------------------------------------------------------------------
 Nema potrebe da se osjecas krivim. Ako budes dolazio u moje krajeve javi se da popijemo pivo...

Pricu neka zavrsi Ime Nijevazno...

Pozdrav !
 
 

ime nijevazno 17.03.2004, 14:49
--------------------------------------------------------------------------------
 
sta je vlado m. faco, frajeru, rokeru. znas druge opisivati i ismijavati a kritika na tebe odma rep medju noge. pozdravi tatu, tajpi ga mozda ima para pa ti krv promjeni svu. mozda upali.

e ti znas sta je sepulutura ili punk's not dead. da ti znas o cemu je rjec nebi bjezo vec bi stao i borio se.

uf nemas pojma koliko sam sretan sto sam te povrjedio, sreco tatina razmazena

 
 

Vladex 17.03.2004, 16:12
--------------------------------------------------------------------------------
 
Cao Vlado,

drago mi je sto cujem da kad bi doso na Pale da bi rado sa mnom izasao na pivo, ali ja bi u tom slucaju ipak narucio nesto bez alkoholno, sto ne znaci da se ne bi razumeli u nasoj prici.

Dobro, ajde. Necu se osecati krivim, ali ne vidim zasto bi Ime zavrsavao nesto sto si ti zapoceo. Zar bi svaka njegova kritika tebe naterala da odustanes od necega sto si zapoceo pa onda ces se veoma brzo vratiti onom zlu od koga si resio da pobegnes ili u stvari da ga pobedis. Ono sto si ti zapoceo mozes zavrsiti samo ti i samo ti, a ja ne mogu osudjivati Ime sto ima svoj stav prema drogi i svoje misljenje i iskreno iskazuje pred svima nama  ali to nije razlog da sada svi mi osudjujemo njega zbog toga sto ti neces zavrsiti pricu jer stvarno nije on kriv vec ti imas problem povlacenja i zato stani pred ogledalo i priznaj sam sebi u cemu su tvoji problemi i pocni konacno da ih resavas i u tome ces imati moju bezkrajnu podrsku zato sto znam i sto sam prosao kroz taj problem i veruj mi da je isto toliko veliki kao i resavanje problema zavisnosti. NAJTEZA JE BORBA KOJU MORAS VODITI SA SAMIM SOBOM.

Vlade

 
 

Vlado M. 17.03.2004, 17:53
--------------------------------------------------------------------------------
 Je ne zelim da se borim sa Ime Nijevazno ili sa bilo kim drugim.

Ne zelim da pobjedjujem i da budem bolji od drugih.

Ne zelim da ikome budem vazan i da se veze za mene.

Ne zelim da moja prica nekome bude znacajna.

Uzivao sam u pisanju price dok to nije bilo bitno... Onog trenutka kad je postalo vazno da ja svoju pricu zavrsim, za mene se draz izgubila i ostalo je tesko fizikalisanje...

Dok sam mogao da budem na ovom forumu i iznosim svoje misljenje bez straha da ce neko pokusavati da mi ga promijeni, uzivao sam u druzenju s vama. Kada su drugi poceli da se nadvikuju sa mnom, odlucio sam da odem.

Ja se nikad ne svadjam. Ne diskutujem sa ljudima. Ne pokusavam da ih natjeram da promijene misljenje. To je njihova glava i nema nikakve veze sa mojom...

Zato, niko nije kriv shto ja ovdje vise ne volim dolaziti i shto pricu necu dovrsiti. Ni ti ni Ime nijevazno ni papa licno ni Minimaks i njegov baburasti nos... Desilo se ono shto se svugdje desava i ja osjecam potrebu da odsetam... S rukama u dzepovima, ili sa pivom, ili sa iglom u veni... Svejedno.

Vjerovatno sam picka. Takva picka sam cijelog zivota. To se ne moze popraviti, kao toranj u Pizi, jebiga...

a nastavak sam napisao, jebes i njega :

... ali covjek ipak zeli da se nada, da vjeruje u nesto i naravno da ce prije sebe da stavi u onih 75 % izlijecenih nego u 25 % onih koji se nece osloboditi zavisnosti od narkotika po sarenom prospektu, napisanom na kvalitetnom masnom papiru po necijoj direktivi - garant nekog americkog menadzera za marketing, menadzera te jebene agencije Backsford koja je od svih poslova na ovoj planeti izabrala najtezi - lijecenje bolesti zavisnosti, ali sigurno ne zbog ideala vec profita... Ja sam sebe u svojim mislima vidio medju ono troje od cetvoro izlijecenih, a za nasim stolom, za kojim cemo kao sjediti za nekoliko godina i pricati o ovim teskim i mucnim vremenima lijecenja, najcesce nisam vidio Kristinu... Prije dolaska u kliniku sam imao neku svoju verziju onoga sto je potrebno covjeku da bi se oslobodio zavisnosti od droge ( tokom vremena posmatrajuci mnoge narkose shvatio sam da zelja za izljecenjem, ma koliko ona bila snazna, nije dovoljna sama po sebi, mada jeste bitna ) i analizirajuci Ivana, Marinu, Kristinu i sebe, dosao sam do zakljucka da Kristina ima u sebi najmanje tih elemenata... Marina je bila najduze od svih nas u zatvoru zbog droge i mnogo je propatila zbog nje. Koliko mnogo, vjerovatno niko osim nje i mozda njene djevojke nece znati, Neni i nama to sigurno nece reci. Ta patnja pomijesana sa dugogodisnjim iskustvom, velikom zeljom za prestankom, podrskom koju uziva u porodici i van nje bi mogla biti odlucujuci faktor da Marina zauvijek prestane da konzumira koks. I zato, dok sam je gledao kako odlazi sa Nenom na privatni razgovor u cetiri oka, iskreno sam se nadao i zelio sam da ta cura uspije, da izdrzi tih nekoliko mjeseci dnevne bolnice, jos vise ojaca i konacno izadje u normalan zivot, u Njemacku, Beograd ili bilo gdje drugo... I Ivan i ja smo mnogo patili zbog drogiranja i uspjeli smo unistiti svoj zivot a zivote ljudi koje volimo smo doveli na sam rub unistenja. Uzasno smo umorni i nesrecni... To je ona tamna strana medalje koju donosi drogiranje, a koju Kristina jednostavno nije imala prilike upoznati - drogu je ili dobijala dzabe ili je uvijek imala sasvim dovoljno novca za nju da nikad, ama bas nikad nije patila zbog toga sto je narkoman i koristila sve legalne i nelegalne nacine da je dobavi. Pa, uostalom, otac je taj koji ju je doveo na lijecenje, ona sama to sigurno ne bi zeljela uraditi...A ako ne spoznate i svijetlu i tamnu stranu medalje koju vam drogiranje donosi, vi necete biti u stanju da ga se rijesite. Ne, bez medalje...

Zelio sam da dignem dupe iz fotelje i malo ga promuvam po klinici. Terapija se bila zavrsila i imali smo dosta slobodnog vremena, cijelih pola sata, od 11.30 do 12.00., kojih i nismo mogli bog zna kako potrositi. Nema televizora, nema odlaska u sobe, nema izlaska napolje, nema cak ni kljuca u WC-u. Bas zato sto nam nisu davali kljuc za kupatilo dolazilo je do niza komicnih situacija tipa - sjedis na WC solji, kenjas, radis to sa velikim uspjehom i odjednom neko upada na vrata i prekida te u trenucima stvaralackog zanosa... Najcesce sam ja prekidao Ivana, Ivan je bas redovno srao tih dana dok sam ja imao neredovnu i poremecenu "stolicu" - meni se kenjalo kasno nocu, onda kada bi se normalnom svijetu spavalo... Drugi problem sa tim kljucem je bio taj sto se time iskljucivala mogucnost drkanja, pa tako ni Ivan ni ja se tim sportom nismo bavili prakticno od dolaska na kliniku, dakle vec citavu vjecnost.

Pola sata sobode koliko smo imali od zavrsene terapije pa do rucka nismo mogli utrositi nikako drugacije osim hodajuci u krug po sobi ili sjedeci u prokletim foteljama i pricajuci. Ti razgovori su se uglavnom vrtjeli oko droge - gdje, kada i koliko i smijesne i bolne strane drogiranja, i meni se nisu svidjali. Tacnije, nisu mi prijali. Samo bi probudili zvijer u meni i da sam u tim trenucima imao barem i 0,25 grama heroina kod sebe, sva prica o izljecenju, buducnosti i nekom boljem zivotu Sutra bi bila bacena u vodu. Ja bih skuvao taj "kvoter" robe, slozio se po veni pa se poslije satima kajao... Ta zvijer je jednostavno bila jaca od onog racionalnog u covjeku i ona je sve te psihologe, sociologe i ostale medicinske radnike koji su se bavili problematikom bolesti zavisnosti dovodila do sloma zivaca. I mene je, da budem iskren, ali je nisam mogao promijeniti.

U toj pauzi od terapije do rucka desila se jedna za mene znacajna stvar tih dana - upoznao sam doktora Aca.

Taj covjek je jednostavno usetao u nase zivote rijecima – "Hej, djecurlijo, sta se radi ?- i toliko brzo privukao stolicu za nas sto i sjeo, da nisi stigao da kazes ni - 'seks'. Bio je dezurni tog dana u dnevnoj bolnici pa je svratio malo kod nas, friskih, da nas upozna i nasmije...

Doktor Aco je bio prvi doktor psihijatar kojeg sam upoznao a za kojeg sam osjecao da se ne moze prevariti... U bolnici i van nje, nesto ranije, upoznao sam mnoge psihijatre i psihologe koji su, u principu, bili dobri ljudi ali i ljudi koje ste jednostavno osmijehom ili glumom mogli prevariti tj. ubijediti da na odredjene stvari reagujete potpuno drugacije od onoga sto je istinita, prava reakcija. Dr Aco je bio tip kojim nisam mogao manipulisati, za razliku od dobre dr Nene, jer je vidio sta se krije ispod mog osmijeha ili naizgled mirnog lica i glasa i to je za mene bilo potpuno novo. To sam djelimicno osjetio vec nakon desetak minuta razgovora, ispitivanja snaga sa doktorom, kojim smo jedan drugog procjenjivali. I, stvorili smo visoko misljenje jedan o drugom tada, siguran sam, mada se ne sjecam bas najjasnije o cemu smo pricali. Jedino cega se sjecam je to da mi se dr Aco predstavio i da je rekao da je bio direktor ludare "Dobrota" kod Kotora, jedne od najludjih ludara u bivsoj Yugi. I taj doktor Aco, znachi covjek prepun iskustva u lijecenju psihoza, neuroza i shizofrenije mi je tada rekao : - " Bolesti zavisnosti su najteze bolesti koje psihologija poznaje. I procenat njihovog izljecenja je manji od procenta osposobljenja za normalan zivot sizofrenicara ili njihovog potpunog izljecenja...". Znam da su me te Acove rijeci totalno sasjekle i da sam ih nocima uporedjivao sa onim sto sam procitao na jebenom prospektu, pokusavajuci da provalim sta je od toga, do djavola, istina... Istina je, vjerovatno, bila negdje izmedju, tjesio sam se...

Dr Aco je bio specifican i po nacinu na koji je drzao terapiju sa pacijentom : - to nisu bile terapije tipa koji su primjenjivali Nena i 99 % ostalih psihijatara a zahtijevale su sjedenje na jednom mjestu i razgovor sa odredjenom temom. Kod Aca biste jednostavno otisli na partiju bilijara ili biste prosetali gradom ili biste vecerali zajedno, gledali neku tekmu i tome slicno... Nakon takvog opustenog i normalnog druzenja on bi vam u kratkim crtama izlozio vase trenutno stanje, po njegovom misljenju, i ukazao na odredjene pozitivne ili negativne stvari koje su se javile u vasem ponasanju i na kojim treba da poradite... Tako opustena verzija terapija mi je veoma prijala i zbog toga sto smo tako izbjegavali sjedenje na tvrdim, neudobnim foteljama i to je, mozda, jedan od razloga zbog kojeg sam se sa dr Acom dobro slagao i osjecao da mi on moze pomoci. Prvi put sam tada osjetio da sam upoznao covjeka koji ima sposobnosti da ukroti zvijer koja mi je derala utrobu danima i prijetila da probije van u obliku zestoke eksplozije bijesa, pri cemu bih nekoga rastrgao zubima ili probio zid glavom ili skocio i otkinuo komad Mjeseca ili masakrirao oblak ili... A doktor je bio prilicno krupan covjek prijatnog izgleda, pomalo velike glave i stomaka i sirokog osmjeha. Dosta cesto bi ga izbacivao napolje, taj osmijeh... I trudio bi se da ga iznudi i na vasem licu, umjesnim i uglavnom uspjesnim shalama. Da, dr Aco je bio pozitivan lik u ovoj prici, pun humora i pozitivne energije s jedne strane a pun iskustva i pronicljivosti s druge strane. To je bila dobitna kombinacija jer ga nikako niste mogli zajebati a morali biste se otvoriti u njegovom drustvu. Covjek, poslije njegovih shala, nije mogao ostati ravnodusan i morao se smijati. Primijetio sam da bi se neke sestre pocele smijati cim bi dr Aco otvorio usta, sad, da li je to bilo po inerciji - zato sto su ocekivali neku mnogo duhovitu izjavu, ili mozda iz zelje za povisicom plate i prisnijim odnosom sa samim doktorom, ja zaista ne znam... A nisu ni sve sestre bile ruzne kao Sova i Sabina, bilo ih je i prijatnijeg izgleda, desilo se tih dana da je jednu narocito staru i izlizanu sestru doktor izbacio iz igre i umjesto nje ubacio novu igracicu, ribu koja je svojim "talentom" pretendovala da zauzme glavnu zensku ulogu u ovoj prici... Zvala se Sanja. To ime – Sanja ima neku jebenu moc koja cudesno utice na mene, cak 3 ( od svega nekoliko) moje trebe su se tako zvale i podarile su mi mnogo nezaboravnih noci obojenih svadjama, nerviranjima, jebadama i troskovima... Da sam Kleopatru konsultovao, vjerovatno bi mi rekla da je moja slabost prema svim Sanjama ovog svijeta uzrokovana narocito nepovoljnom konjukcijom Jupitera u Saturnu te tragicne noci mog rodjenja, ili crnom magijom ili odradjujem grijehove iz nekog od prethodnih zivota... Zanimljivo je bilo da su Sanja i Milena radile u istoj smjeni i to je bila paklena kombinacija; Ivanu i meni bi podizale moral cim bi se pojavile, i on se nikako ne bi spustao do kraja radnog vremena. Siroti Moral... Stoji uspravan od 07.00 do 19.00, pa drugog dana od 19.00 do 07.00 a tek treceg odmara... Prilicno zgodna je bila ta Sanja mada je trebala smrsati par kilograma. Mladja od mene mozda dvije ili tri godine, pravilnog, iako malo sirokog lica koje je cesto pravilo uzasnute grimase, reagujuci na neke od mojih narocito efektnih i umobolnih shala. Crna kosa i velike grudi, cemu sam ja pridavao veci znacaj u odnosu na kosu... Milena je ukratko izgledom prava tempirana, plavokosa, skandinavska sex bomba, prosto te natjera da se molis svim slovenskim i nordijskim bogovima da ucine da eksplodira u tvom krevetu. Ne znam sta se desavalo u Ivanovoj glavi ali ja sam naprasno postajao religiozna osoba... A ni doktor Aco nije bio slijep doktor a ni nocna dezurstva nisu bas kratko trajala a ni nocni TV program nije nudio bas pretjerane uzitke ali... da ne prejudiciram stvari...

U 12.00. smo trebali imati cas crtanja ili cas slikanja. Ja nisam znao ni jedno ni drugo. Kazu da je slikanje teze od crtanja ali nisam primijetio neku bitniju razliku - ni jedno ni drugo mi nimalo nije islo od ruke. Od tih umjetnosti kao i od heklanja, pjevanja, glume, sviranja i pisanja bio sam totalno operisan. Nisam pokazivao nikakav talenat za to, mada sam se, sto se tice pisanja, s vremena na vrijeme i trudio da stvorim nesto. Doduse, "nesto" bih stvarao svakog dana u svom probavnom sistemu i to "nesto" bi ugledalo svjetlost dana u za to predvidjenim prostorijama... U vrijeme kada sam dosao na kliniku, profesor slikanja i crtanja je bio otpusten iz nepoznatih razloga ( mnogi zaposleni su iz nepoznatih razloga dobijali otkaze, direktor B. L. ih je dijelio naokolo kao ruze za 8. mart ) pa smo u to vrijeme imali cas dosadjivanja, jos jedan u nizu... Ivan je sjedio na fotelji i posmatrao zid, Marina pisala poruke na mob. telefonu ( ona je jedina od nas imala pravo na telefon ), Kristina predano slusala Cecu na diskmenu a ja sam proucavao njih troje i prikupljao materijal za svoju najnoviju knjigu koja bi mi obezbijedila dominaciju u izlozima svjetskih metropola i, vec odavno zasluzeno, mjesto u Aleji Slavnih, gdje god to bilo i sta god to znacilo... Znachi, nas mali internacionalni kolektiv se bavio gotovo svim ljudskim aktivnostima osim onom koju non-stop primjenjuje ostatak covjecanstva, a koja nas, pored sisa i guzova, cini tako cudnim u ocima somova – razgovorom... Previse dugo smo se drogirali, nas cetvoro, tako da smo zaboravili da zivimo bez droge, zaboravili da se zezamo, da pricamo, smijemo se, muvamo... Ja, cini mi se, narocito. I zato, svi smo jedva cekali priliku da se povucemo u sebe, i da istrazujemo nepoznate krajeve svog duha, cutimo kao aveti i oponasamo okolne biljke... Ja sam cak mislio i da bez heroina necu nikada vise znati da pisem, da se zajebavam s ljudima, da se igram s djevojkama i tako to... Vrijeme ce kasnije pokazati da zivot bez droge i nije bas toliko nepodnosljiv i da se mnoge stvari mogu raditi bez droge jednako dobro ako ne i bolje nego sa njom...
 
 

katarina 17.03.2004, 21:01
--------------------------------------------------------------------------------
 IME,
PRETERUJES!
Pokusaj da budes malo TOLERANTNIJI prema tudjim stavovima.
Jos malo pa niko nista nece smeti da napise, da od tebe ne dobije neverovatno ostre kritike.
Nije nam to cilj!

Vlado,ne ostavljaj nas!
Zar ti ova gomila obozavateljki nista ne znaci!
Pusti druge, ti si strava!
 
 

Sarkic 17.03.2004, 21:59
--------------------------------------------------------------------------------
 Vlado ti si taj koji donosi odluke u svom zivotu i imas potpuno postovanje sa moje strane.......ali
Koliko jos puta mislis bjezati,koliko jos bitki mislis izgubiti u svom zivotu,koliko si ti vrijedan samom sebi koliko..........
Mnogima vrijedis puno,ako ti to nesto znaci ili mislis citav svoj zivot provesti u svom"balonu" Sta kada balon pukne????
Ne Vlado- vrati se medju ljude i uhvati se borbe sa svojim sopstvenim "duhovima"
Zaboravi balon i prestani se igrati " lonely wolf "igre.Tebi je zajedno sa tvojom nadarenoscu mjesto medju ljudima i tacka .
Mnogo pozdrava i rado citam tvoje poruke i dalje
 
 

Vladex 17.03.2004, 22:31
--------------------------------------------------------------------------------
 
Izvojevao si jos jednu pobedu , samo ti ostaje da dobijes rat.

Vlade

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« Reply #4 on: April 15, 2004, 11:18:23 AM »
Gothic Lady,

Drzi se , svi ti dani u kojima si sada ce proci jedino ako istrajes do kraja.Sako vracanje ili pad te vraca onde gde si bila.

Vlade

 
 

Vlado M. 18.03.2004, 18:20
--------------------------------------------------------------------------------
 Kristina, ja ne trebam da imam obozavateljke, ja sam narkoman koji jos uvijek nije rascistio sa dopom. Samo narkoman.

Mislim da ljudi treba da se dive Sarkicu, on je dostigao stadij izljecenje o kojem ja samo mogu da mastam... Ime i Vladex i jos par ljudi su na dobrom putu, koliko sam ja provalio.

Ja sam, jebiga, daleko...


napisao sam ovo (umjesto da ucim) :



Najbolji dio dana na klinici je pocinjao u 13.00 i trajao je svega 30 minuta. Dobro, da budem precizniji, kod mene je trajao svega desetak minuta jer sam naucio vrlo brzo da jedem, ubacivao sam u usta ogromne komade mesa i, skoro nezvacuci, gutao sam ih i slao zelucu da se on zajebava sa njima. To je jedna mnogobrojnih navika koje sam pokupio u ratu, kada sam se kretao i hranio u coporu, zajedno sa jos 6-7 izgladnjelih vukova, pa sam morao da jedem brzo da ne bih ostao gladan... U to vrijeme sam naucio da ne biram hranu; meni ste mogli servirati bas sve, od slonovih muda do zabljih bataka i ja bih ih sigurno pojeo. Sve poslije Ikara... Ikar su bile neke nevjerovatne konzerve koje su u Sarajevo stizale iz nepoznatog pravca, vrlo moguce Venere ili 9. kruga pakla, mada si na njima mogao pronaci oznaku – made in New Zealand, a koje smo jedno vrijeme jeli jednom ili dva puta dnevno. Naznaceno mjesto porijekla je, naravno, bila krupna laz i dezinformacija koje su ionako u ratu sjajno uspijevale. Sadrzaj tih konzervi je jedna od nerijesenih misterija na koje covjecanstvo vjerovatno nikad nece pruziti adekvatan odgovor, kao i na propast Atlantide ili izumiranje jebenih dinosaurusa... Sjecam se da sam jednom otvorio konzervu, istresao sadrzaj na tanjir i pruzio je svom macku Gandolfu... On je sumnjicavo onjusio vazduh, liznuo misterioznu materiju i onda uvrijedjeno mjauknuo i odmakao se na sigurnu udaljenost. Da, macke nisu htjele jesti taj prokleti Ikar a ljudi jesu... Hrana na klinici nije licila na Ikar, srecom. Tacnije, hrana je bila zaista odlicna i to je, kad bolje razmislim uz udobne krevete i Neline noge, bila i najbolja stvar u "Miklosicevoj 9.". Kad sam se pojavio na klinici, klopu su nam donosili iz "Orla" ali to nije dugo potrajalo, svega desetak dana. Zatim su nas uspjesno trovali krelci iz "Vrnjacke banje", takodje desetak dana a zatim su se restorani smjenjivali kao idioti na "supernova music talents" takmicenju ili slicnoj smotri majmuna... Neki bi govorili ( dr B. L. ) da se restorani mijenjaju zato sto klinici salju vremenom sve manje i manje kvalitetnu hranu, dok bi zli jezici tvrdili da je B. L. "zaboravljao" da placa racune i restorani su bili primorani da raskidaju sklopljene ugovore... U svakom slucaju, ukoliko klinika nije bila uspjesna u lijecenju svojih pacijenata od bolesti zavisnosti, onda jeste efikasna u pogledu nabijanja kilaze svojim klijentima. Upravo po izgledu biste mogli zakljuciti koliko dugo je ko u klinici jer su svi pacijenti bili razlicite tezine i varirali su od onih blijedih, mrsavih i ispijenih, do onih vec debelih, rumenih i tromih koji bi pricali glasnije i dovikivali se medjusobno, ocigledno i bolje raspolozeni od ispijenih aveti koje su vegetirale na klinici. Prvih dana je i pisac ovih redova izgledao dosta tuzno, bio je mrsav i rahitican i zguren, unakazen sumornim blijedim licem i najezenim rukama, izbusenim od igala, svojerucno i od strane sestara koje su mu davale infuzije dok je gluvario na intezivnoj njezi... Od svih pacijenata, kilazom je dominirao izvjesni Bobo iz Kragujevca, koji se muvao po klinici od njenog osnivanja, dakle od mjeseca marta, i koji je uspio da za dva mjeseca dobije nekih 20-tak kilograma i hvalise se njima i jos 70+ kg, koliko je donio kada je dolazio na kliniku. Sestre su ga zvale Bobo-Ala i uglavnom se smijale, servirajuci ovale masnog, debelog mesa pred njegove rucerde zavrnutih rukava i debele usne, spremne da nasrnu na siroto meso... I ja sam, sishavshi sa intezivne njege, odjednom osjetio dzinovsku glad i postajao bih prozdrljiva zivotinja koja bi halapljivo pojela svoj rucak i dio Ivanovog koji nikako nije imao zelju za hranom, sto je pisca donekle i radovalo - sto Ivan manje pojede - to vise za njegov razgoropadjeni zeludac... I Kristina je jela veoma mnogo i sudeci po tome, bilo je pitanje sedmice kada ce se njena lijepo zategnuta guza oklembesiti i poceti visiti onaokolo kao jebena visibaba...

Tog dana su nam rucak servirale Milena i Sanja, leprsale su po kuhinji noseci pune tanjire i uzvikujuci nazive tih carobnih jela koje smo nestrpljivo cekali, propisno parkirani na stolicama... Meni su, naravno, one privlacile svu paznju i mogle su mi servirati i tanjir plasticnog eksploziva ili kravljih tortilja a ja nista ne bih primijetio. Ipak, za taj dan sam preskocio kravlje tortilje i odlucio se za cevape... To je bila krupna, pocetnicka greska. Bio sam grdno prevaren i izradjen. Kao kad otvorite panjic dopa i u celofanu umjesto heroina pronadjete zuti secer u prahu. Dakle, cevapi su bili ukusni kao djon od cipela i samo izgledom su podsjecali na sarajevska remek-djela umjetnika na rostilju... Pojeo sam ih cutke, pritom gutajuci ocima drage i nasmijane sestrice shto je donekle popravilo cjelokupni utisak. Svakako, prvi sam zavrsio sa ruckom a zatim nosen navikom pokupio svoj tanjir sa stola, pribor za jelo kao i praznu casu jogurta i stavio ih u sudoperu... Milena me je gledala razrogacenim ocima, strahovito iznenadjena, kao da je ugledala neku zenu gutacicu vatre iz putujuceg cirkusa Medrano. Nasmijesio sam joj se :

- Sta je bilo ? Izgledas kao da si vidjela Fredija Krugera, jebiga...

- Hahahahhaha, Vladimire... Vi ste prvi pacijent u ovoj bolnici koji je sklonio svoj tanjir posle rucka – odgovorila mi je slatkim glasom.

- Ma nije valjda. Kako sam ja dobar. – rekoh ironicno.

- Stvarno ste divni. – Sanja se umijesala u razgovor shto mi je bilo mnogo drago. Pogledao sam je. Imala je krupne zelene oci.

- Ivane, jarane – obratio sam se covjeku – Izgledam li ja tebi mnogo starije od ovih riba... mislim djevojaka, a ?

- Ne... Ne izgledas. – zbunio se.

- Pa shto me onda, jebiga, persirate ? – obratih se curama.

- To je nasa obaveza. Tako nam je doktor Boro rekao. – Sanja mi je objasnila.

- To su pravila nase klinike. – Milena je dodala.

- Jebes kliniku i takva pravila... – odgovorio sam mrzovoljno i prekinuo dalji razgovor.

Zatim sam se lijeno uputio u sobu, penjuci se uz proklete stepenice uz osjecaj da u stomaku nosim cigle "Toza Markovic" ili topovsko djule... Jedva sam docekao da se izvalim na krevet i posaljem mozak na spavanje... Ivan mi se ubrzo pridruzio ali nije pokusao da uspostavi bilo kakav dijalog. Odgovarao mi je takav cutljiv jer mi je razgovor, osim kad bi me dobro radila terapija, predstavljao prilican napor. Ipak, interesovalo me je kakva me nova nevolja ocekuje, sta je dnevna rekreacija i slicno, pa sam ga pitao :

- Hej, Ivane, na kakvu to sad dnevnu kaznu idemo ? Sta ce da nam rade ?

- Ma ne brini se, brate. Nije nista strashno. Mozda cemo igrati fudbal, mozda basket ili veslanje.

- Kakvo, ba, veslanje ? Ja nemam pojma sa veslanjem... Nisam se bavio tim sranjem nikad u zivotu.

- Pa, da. Vi tamo nemate reku. – konstatovao je.

- Imamo Miljacku. To je plovna rijeka. Njom plove fekalije... – nasalio sam se...


... ali bez uspjeha. Nisam mu iznudio osmjeh. Covjek-kamen. Barem sam mu izvukao informacije, zakljucih mudro... Onda je zavladala mnogo zajebana tisina, kao kad zaronite 20000 milja pod morem.

U 14.30 Sanja nam je pokucala na vrata sobe i pozvala nas da krenemo na dnevnu rekreaciju, obuceni u neizbjezne Zvezdine trenerke. Mi smo, kao roboti, postujuci dnevni red na klinici, lijeno ustali sa kreveta, svukli kriticne, pijacne pantalone i kreveljeci se jedan drugom, oblacili Zvezdine trenerke, razmahujuci se rukama i nogama pred ogledalom, pokusavajuci i njega da nasmijemo. Mozda se i smijalo, ko zna, a ako jeste, radilo je to krisom, u sebi... Jebeno siroto ogledalo.

Pred zgradom bolnice nas je cekao ostatak tragikomicne ekipe u crvenim trenerkama i bus u stanju "Ko to tamo peva" sa vozacem koji nikako nije skidao blesavi smijesak sa lica od kada bi nas vidio. Mislim da je i zeni dolazio kuci sa tim smjeskom i da je sa njim i lijegao u krevet a onda bi mu se morao zalediti na licu kada bi njegova teretna oklopnjaca legla pored njega. Nadam se... Bilo nas je 7 muzjaka i cijenjeni doktor Boro, plus Pajke, celavi krelac za kojeg nisam bio siguran da li da ga tu racunam, kao i 4 djevojke i jedna djevojcica, maskota klinike – Milica... Svi smo sjedili sami, na sjedistima do prozora i gledali kroz njega dok nas je bus vozio gradom. Do tada sam Beograd poznavao otprilike isto kao i Zabranjeni Grad u Kini i sve mi je bilo novo i nepoznato. Dan je bio izuzetno topao, ljeto je prilicno uranilo i prolaznici su se komotno obukli... Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da zakljucim da je Beograd grad lijepih djevojaka, za razliku od Sarajeva. Sarajevo je grad crnog humora i sjecanja na Olimpijadu... Prosli smo pored nekoliko odlicnih komada shto su momci propratili zvizducima, uzvicima i lupkanjem po prozoru. Sve sami apstinenti... Muzika se jedva probijala kroz oblak dima koji se sirio kroz bus, od vozaca do onih posljednjih, koji su se naslagali na seciju i tu pokusali da odspavaju nekih 15 minuta koliko je trajala nasa voznja do destinacije...

... a destinacija je bila Ada Ciganlija.
 
 

Sarkic 18.03.2004, 18:36
--------------------------------------------------------------------------------
 Pomojoj ocijeni si ti nadaren od boga vjestino mpisanja.Najbolje sto mozes uraditi je da nastavis pisati. Tvoja pobjeda nije bas daleko ali je naravno da si spreman na bilo sta da bi dosao do cilja, do stabilne cistoce. Put jeste tezak ali je vrijedan svakog napora, jer se radi o tvom zivotu, zivotu tvojih najblizih i zivotu tvojih potomaka. Zamisli koliko toga mozes da promijenis ako se uspijesno izboris ,a izborit se hoces. Ostani sa nama i pisi,pisi,pisi.....Mozda je to bas TVOJ nacin ka ozdravljenju??
Svi se mi razlikujemoi svaka minuta provedena bez misli na droge je minuta blize ka uspijehu.Ove minute vremenom postaju sati, dani, nedelje, mjeseci........
Nisam ja nimalo lako dosao do ovoga sto danas imam.Isao sam ja po trnju dugo ali mi je lakse bilo podnositi kada sam znao da je sve to borba za goli opstanak i da je bog uz mene.Ponos koji se javlja poslije 1-2 godine je neopisiv i samo hoces cijelom svijetu ispricati kako ti je drago da si ziv i da si ponovo medju njima.Onda dodje period izgradnje nove licnosti i tu je vazno ne zadavati sebi preteske zadatke.Sve polako,korak po korak.Svaki "pad" moze biti koban u pocetku.Kada se samopouzdanje vratilo u malo vecim kolicinama onda te ni padovi vise ne mogu poljuljati do te mjere da hoces uzeti. Jednostavno ,kao i ostali svijet upres malo, stisnes zube, rijesavas probleme i ides dalje.Dodje mu ga kao u onoj pjesmi " I pad je let"
Mnogo pozdrava i radujem se od srca da si ostao sa nama
 
 

dada 18.03.2004, 19:38
--------------------------------------------------------------------------------
 Pa nije vama ni loše bilo...
 
 

pih puh 19.03.2004, 11:22
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlado , zaista bi bilo velika shteta ako dignesh ruke od daljih ispisivanja "memoara"

Mnogo podrshke, uspjeha i zdravlja !

Ne daj se Ines

 
 

Vladex 19.03.2004, 13:52
--------------------------------------------------------------------------------
 
Postavi sebi jedno pitane kako bi se osecao da si prestao a kako se sada osecas?

Samo napred jer je ispred tebe tvoje buducnost a nikako iza.

Sa verom Vlade

 
 

Vlado M. 19.03.2004, 16:47
--------------------------------------------------------------------------------
 Osjecao bih se pravo lose. To je jasno kao dan. Ionako sam usamljen kao pustinjski kaktus, a bez vas bih bio totalno izgubljen...

Ne znam bas, Sarkicu, koliko je dobro pisati o heroinu ali....... jebiga. Ovo pisanje mi dodje kao neki razgovor sa samim sobom naglas. Bolje i tako nego da visim na ulici i razmisljam o njemu. Tamo lako mogu naletjeti na stare "prijatelje" koji su puni poslovnih prijedloga i znaju da budu dosta ubjedljivi...

Sinoc sam sreo jednog momka koji je otisao u manastir kad sam ja zujao po bolnici. Izdrzao je tamo nekoliko mjeseci i vratio se regularan. Kad sam ja u oktobru krenuo utabanom stazom taj Darko me je pozvao na pice i dobro me izribao... Kokuzarili smo tih dana zajedno jer sam ja student-parazit a on parazit-parazit... Pomogao mi je prilicno.

Onda je dosao snijeg i sa njim turisti na Jahorinu... Sve neki Slovenci i Srbijanci puni kesha i entuzijazma. Zalete se prvih dana uz i niz planinu u dobiju upalu misica. A Darko je zavrsio neki maserski kurs. Masirao ih i uzimao kao lopatom... Svaki dan izmedju 50 i 100 maraka. Tih dana ga nisam vidjao posto se ja ne muvam po Jahorini. Cuo sam neke price da je postao redovan kod lokalnog dilera ali nisam htio da vjerujem...

I tako, pozdravimo se kao ljudi koji se nisu dugo vidjeli i kao svaki istrenirani narkomani 'prijatelji' zablejimo se jedan drugom u zjenice. Meni se nije svidjelo ono shto sam vidio u njegovim... Dop... Rece mi : " A jesi se udebljao, prava mrcina...". Ja izvukoh ruku iz njegove i razgulih niz ulicu... U mrak.

Bilo mi je sinoc pravo krivo zbog toga a i danas se lose osjecam. On je bio jedini, uz mene (ali ja sam previse svjez da bi se mogao ozbiljno racunati), od stare bagre, nekih desetak klosara, koji je apstinirao... Cini mi se da cu veceras da se napijem, u solo fazonu, za njegovu dusu. Pare su ga zajebale.

Pitam se cijelo vrijeme kako bih se ja ponasao kad bih sad, umjesto promaje, u dzepovima imao 100 – 200 maraka ?! Mozda je bolje da ne znam.

Znam da cete vi sad da mi napisete 1001 razlog da se ne razbijam veceras od cuge ali ja vas necu poslusati...

Pozdrav i tako to...
 
 

Sarkic 19.03.2004, 16:57
--------------------------------------------------------------------------------
 Ti radis sta hoces,odrastao si.Samo mi molim te daj bar jedan dobar razlog zasto????
Ne svaljuj samo molim te krivicu za svoje"pijane" planove na prijatelja koji je "jadan" pao ponovo drogama u zagrljaj.Ti se boris za svoj zivot a on za svoj.Ti snosis odgovornost za svoje postupke a on za svoje i tacka
 
 

Vlado M. 19.03.2004, 18:41
--------------------------------------------------------------------------------
 Sasvim si u pravu. To je samo povod. Dobro, mozda je to dodatno zaprzilo corbu koja se krchka vec danima...

Nekoliko dana sam nervozan. Danas nisam mogao ni da pisem. Vec satima hodam u krug po prokletoj sobi... Osjecam da ponovo pucam po savovima.

Napicu se da ne bih nacinio vece sranje... To je jedino shto znam da radim petkom navece ako vec ne ostajem kuci.

Popio sam maloprije blokator a to nisam odavno uradio. Barem sam bezbjedan...
 
 

Sarkic 19.03.2004, 19:36
--------------------------------------------------------------------------------
 Idi na visesatnu setnju, nazovi i pricaj sa roditeljima,rodjacima,nekim prijateljom, idi u kino, pisi bar bilo i bez veze, dubi na glavi????............
Razbij taj osjecaj
 
 

Tomo Tomich 19.03.2004, 19:49
--------------------------------------------------------------------------------
 Cek Vlado, jedna stvar mi nije jasna. Ti si sad kod kuce, kao na nekom dopustu, koliko sam  shvatio iz prijasnjih postova. Je li tvoj boravak u Miklosicevoj gotov ili se opet vracas tamo? Jer cini mi se da nisi ni blizu ozdravljenju i znam da ti je jako tesko pa je povratak u onu ludaru jedini spas u ovom trenutku za tebe. Ili sam u krivu? Prosvijetli me.
 
 

lex 19.03.2004, 20:32
--------------------------------------------------------------------------------
 
Ako je neka osoba popila poslednji blokator u utorak kada moze bezbedno da se pukne i kojom dozom ako je godinu dana apstinirala?.Ja sam cuo da su potrebna 4 dana,to je onda valjda u subotu?Pitam ovo onako teoretski posto su neki skloni da mene kritikuju.

pozdrav svima

 
 

katarina 19.03.2004, 21:42
--------------------------------------------------------------------------------
 Lex,
Jel ti to toliko jedva cekas subotu?
Reci slobodno niko te nece kritikovati!
Mislim bar ja necu!
Samo,razmisli malo!
Zelis da bacis godinu dana?!
Ja ne bih rizikovala!-samo savet
Usput, jeste u subotu a doza-minimalna!!!

Misli!!!
SUTRA JE SUBOTA!!!
 
 

Vladex 19.03.2004, 22:10
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlado ,

Ako je razlog tvoj prijatelj sto ces veceras da se napijes onda nisi u pravu i mislim da ako je u pitanju on treba bas zato da budes normalan cak normalniji kao nikada do sada i tako ces biti uz njegovu dusu.

A ako si popio blokator onda ti alkohol moze mnogo skoditi jer sve ide preko jetre i to ti ne savetujem.

Vlade

 
 

lex 19.03.2004, 23:37
--------------------------------------------------------------------------------
 
Katarina,pa dobro ja sam ta "osoba" ali zasto mislis da bi time bacio godinu dana?ja sam u tih godinu dana zavrsio fakultet,to mi se nemoze ponistiti sta god ja sada uradio.Neznaci da cu nesto uzeti ali sam hteo da cujem sa vise strana koje je "bezbedno odstojanje"jer sam jako pedantan.Pa cak i kada bi se zveknuo tesko da bih nastavio da to radim cesto,nego vise onako "rekreativno".

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« Reply #5 on: April 15, 2004, 11:22:25 AM »
Trazeci podatke za moj diplomski na google-u nabasah na ovaj forum i Vladinu pricu.


Radila sam jedno vrijeme u savjetovalistu za narkomane u Becu, ali mi niko do sada nije otvorio vrata u meni tako nepoznat svijet kao Vlado M. Buduci da sem trave nisam nikada nista probala, ne znam iz licnog iskustva ni put ni borbu, mogu samo da nagadjam. Zahvalna sam negovom talentu i njegovoj hrabrosti, da se uhvati u kostac sa Zvjeri i da bitku po bitku dobija.


Vlado M. - znam dio tvoje price, Sarajevo se nekad zvalo i mojim domom. Znam i taj strah od veze, od obecanja, prvenstveno sebi, pa onda drugima. Sve sto pocne prelaziti tanku liniju neobaveznosti budi paniku, strah, slike bivsih neuspijeha i odustajanja, razocarenja i tog zacaranog kruga tjeraju da ni ne pocnes, a kamoli nastavis ili dovrsis. Bez obzira bila to prica ili borba sa heroinom. Nemoj se ljutiti na raju u forumu sto im je stalo i do tebe i do price. Vjeruj mi, znam kako je biti kukavica, vecinu svog zivota od 92. provodim tjerajuci sebe da stisnem zube i furam glavom kroz zid, ako treba. By the way, u takvim momentima je od velike prednosti imati tvrdu bosansku lobanju...  


Zasto uopste sve ovo pisem? Zasto se mijesam u nesto gdje nemam licnog iskustva? Ne znam, mozda u tebi vidim ekstremni oblik sebe, svijet u kojem sam mogla zavrsiti, da je par okolnosti bilo drugacije. A i svidja mi se cinjenica, da pored svega sto ti se desava si zadrzao dio Sebe, sto je dio tvog Identiteta dovoljno bistar i vise nego talentovan i sto si u stanju sagledati situaciju sa strane, ne trazeci lazne izgovore, iako ih sam sebi ponavljas, nekad i stavljas u forum, mjereci svoje snage sa samim sobom.


Ne odustaj, to je sve sto ti mogu reci. Ne odustaj od borbe ni od pisanja, koje je tebi ocito najbolja vrsta pratece terapije. Ti si sam svoj najbolji "psiholog", samo se potrudi da citas ono sto napises. Tvoji redovi imaju dovoljno slojeva, potsjeti me na film "Shrek" i njegove slojeve crvenog luka... Digresija, odoh negdje, gdje nisam naumila.


Prije nego totalno skrenem sa teme - zelim ti puno snage i da ostanes tako ostrog uma.

Yazz



 
 

Vlado M. 20.03.2004, 17:58
--------------------------------------------------------------------------------
 Jane Doe, tvoj tekst me je stvarno pogodio. Hvala !


Sinoc je sve proslo okej. 6 piva i pripit se vratio kuci. Danas sam miran kao Neznani Junak, pola dana ucio a pola pisao...

Tomo, pitao si me skroz dobru stvar... Zavrsio sam ja sa tom bolnicom negdje u avgustu prosle godine. Svaki put kad sam se vracao kuci na vikend pravio sam biljeske a i poslije sam malo piskarao. Sad te biljeske koristim kao osnovu, kostur za pisanje, inace se ne bih mogao sjetiti svih ovih stvari... Tekstove sa pocetka nisam uopste preradjivao, nije mi se cinilo potrebnim, pa otud taj "spisateljski delirijum" prvih dana. Posljednjih nekoliko sam napravio totalno nove.
Eto.

Lex, to pitanje ti je bezzze. Zazmiri i progutaj blokator . Hajde, nemoj da budes gori cak i od mene.



evo i nastavak :


Jebiga, to mjesto sam povremeno gledao na TV-u i predstavljao ga sebi kao neko zesce kupaliste, puno debelih zena, trudnih muskaraca, ajkula, bildera i djecurlije i sex bombica i tako to... U maju je po mojoj procjeni trebalo biti totalno pusto.

Posmatrao sam tako rijeku prilicno odsutan i nisam imao veze u sta gledam, Dunav ili Savu ili Misisipi jer nisam znao na kojoj je rijeci ta prokleta Ada, a bilo mi je svejedno. Sve shto se moglo vidjeti je nekoliko camaca parkiranih uz obalu i dva do tri koja su lijeno klizila uz ili niz vodu... Dakle nisam cak znao gdje je uzvodno a gdje, jebiga, nizvodno... Ni to me nije previse brinulo. Brinulo me je iskljucivo veslanje. Zato sam pokusavao da sklepam neku zvaku koju bih prodao doktoru ako bi me pokusao natjerati da udjem u jebeni camac zasukanih rukava i prionem na veslo... Iskreno, veslo sam cijelog zivota posmatrao kao stvar korisnu za sisanje ili pomocno sredstvo za diskutovanje sa ljudima a nikako kao pokretacku snagu neke ljuske na vodi. Ne, kad je neki genijalac vec smislio motor sa unutrasnjim sagorjevanjem...

Iznenadio sam se kad se bus zaustavio jer nam je put preprijecila rampa. Te rampe mrzim, podsjecaju me na barikade i kasarne i rat i granice... U drvenoj kucici pored rampe sjedila su dvojica tipova pedesetih godina, jedan je ocigledno hladio jaja u debeloj hladovini a drugi je upravljao tom sofisticiranom tehnologijom podizanja jebene metalne prepreke... Imao je kvalitetan trbuh, brkove, debele rumene obraze i glupav pogled. Moguce da je imao i noge ali to iz svoje pozicije u busu nisam mogao sa sigurnoscu da zakljucim a necu da sad nagadjam i imputiram stvari. Bolje da amputiram... Tim glupavim pogledom je obuhvatio cijeli bus zajedno sa njegovim zalosnim sadrzajem. Njegov pogled nam je govorio : "Hajde, dajte mi bar jedan dobar razlog da vas pustim u Raj... Hajde, ispljunite ga.". A mozda se ja varam, mozda su njegove oci govorile : "Boze, kako mi se jede pljeskavica" ili "Morao bih, burazeru, shto prije da trknem do klonje"... Bez obzira sta su njegove oci govorile, djelovale su prilicno neinteligentno a cijelo lice je izgledalo neljubazno... Nash veseli sofer je pritisnuo dugmic za otvaranje vrata i ona su se poslusno rasklopila, dozvoljavajuci cijenjenom dr Boru da stupi na scenu sa razjapljenim celjustima iz kojih je objasnjenje jedva cekalo da iskoci :

- Hej, mi smo iz Specijalne klinike... Posli smo u Veslacki klub. Najavili smo se.

- Aaaaaaaaaaaa – brkatom tipu je mozak glasno radio – Vi ste oni............ narkomani ? – pri tome je napravio gadljiv izraz na licu, kao da si mu pred nos gurnuo mrtvu skusu ili prirodno djubrivo.

Zavladala je apsolutna tisina nekoliko trenutaka, vjerovatno nam je bilo potrebno vremena da sazvacemo njegove rijeci, a kada smo ih progutali zagrcnuli smo se od smijeha. Smijeh se zaorio busem, ja sam drzao stomak objema rukama, plaseci se, valjda, da ce se ono topovsko djule probiti vani i zakotrljati vozilom... Cak se i Ivan smijao. I Milica, i sofer i Boro; i duhovi mrtvih alasa su se smijali, kitovi i volovi... Brkata dobricina je, zbunjena nasom reakcijom, potegla jebenu rucicu i oslobodila nam put. Bus se pokrenuo i nastavili smo putovanje, jos nekoliko stotina metara uz obalu i zaustavili se pored nekog kompleksa objekata. Tacnije, u pitanju su tri gradjevine plus teren za odbojku u pjesku i tobogan i ljuljaske za djecurliju, shto je meni mozda bilo i najprimamljivije.

Na najmanjem je pisalo krupnim crvenim slovima na bijeloj fasadi :Veslacki klub "Crvena Zvezda", onom do njega restoran a treci je, u stvari, bila balon sala. Prilicno neocekivan prizor... Dobro raspolozeni i nasmijani, scepali smo svoje torbe i iskocili iz busa. Sofer je ostao unutra i pripalio cigaretu... Boro je rekao :

- Idem po kljuc, danas cemo igrati basketa ! Vi idite polako do svlacionica... – i uputio se u najmanju zgradu.

Ostali su lijeno krenuli ka balon sali, grupisuci se dvoje po troje ali niko se nije drzao za ruke osim jednog fajera i trebe. Da, to mi je odmah upalo u oci, neki crni momak mojih godina kojem nisam zapamtio ime i djevojka mozda malo starija od njega, Natasa, su se drzali za rucice i lagano setkali, srecni jedno pored drugog. Opa, pomislio sam, evo ga jebena romansa na klinici... Mozda im Boro bude kum, jebiga. Ja sam se drzao svog cimera, po navici, a pored nas je hodao neki visoki crni momak, mozda godinu ili dvije stariji od mene po slobodnoj procjeni, kojeg nisam primijetio na jutarnjoj rekreaciji... Izgledao je prilicno sminkerski i lijepo, da budem iskren, frizura mu je bila uredno slozena, tamne naocare skrivale oci, siva majica i crne tole, ocigledno skupocjene i fino uskladjene. Ko je ovaj maneken, umalo da mi se otme...

- Gde si ti, bre, Ivane ? – raspalio je u klasicnom beogradskom fazonu. – Kako si ? Sta se radi ?

- Zdravo, brate... Ma, nista. – Ivan je bio i prema njemu uzdrzan kao i prema meni... – Samo trosim dane.

Tako su uspostavili neki bezvezan dijalog dok sam ja blejao pored njih kao super dresiran pas ili dobri duh Kasper... A onda je sminker probio led :

- Hej, a ko si, bre, ti ?

- Ja sam vash novi doktor. Meni mozes da se otvoris, sine, i sve mi ispricas... – rekao sam mu ozbiljnim glasom ali, naravno, ni za trenutak se nije primio.

- Pa, da... Svi smo mi ovde doktori. Ja sam Shone, Nebojsa. – predstavio se.

- Ja nisam... – rekoh, a zatim dodah – Ja sam Vlado.

- Hej, drago mi je.... Vlado. Imamo ovde i Nikole, Sashe, Gorane, Ivane ali Vlada jos nismo imali.

- Eto, sad ga imate. A ja sam vam prava premija... Jedan Nebojsa gluvari gore na intezivi ali je u mnogo gorem stanju od tebe.

- Hehehehhe... Ma ne moze biti da je gori od mene. Narkoman ? – pitao je iskreno zainteresovan.

- Ne. Biljka. – odgovorio sam ozbiljan. Sigurno me nije shvatio, nikako nije mogao, ali nije trazio dodatno objasnjenje.

- Ti si Bosanac. – to je bila vise konstatacija a manje pitanje.

- Da, Pale-Sarajevo...

Iz tog razgovora sam zakljucio da tip nije pretjerano los, da sa njim mozes opusteno pricati, zajebavati se i tako to... Cak bih i dzoint podijelio sa njim, toliko je ostavio dobar utisak na mene... U medjuvremenu, prevalili smo tu razdaljinu do vrata svlacionice i tu se zakucali, poslusno cekajuci doktora i njegovu plavu kosicu... Sve te ljude oko sebe sam vise-manje upoznao na jutarnjoj rekreaciji ali sam se malo kome sjecao imena. Ja imam neku nevjerovatnu moc da ljudima zaboravim ime odmah nakon upoznavanja i ona me ocigledno nije izdala ni tog suncanog prokletog jutra.

Doktor je ubrzo dosao i ubacio carobni kljucic u bravu... Otkljucao i usao prvi, kao predvodnik, a ostatak krda ga je poslusno pratio... Ja sam otprilike bio na zacelju.

Balon sala je bila skroz pristojno mjesto, imala je dvije svlacionice. Previse pristojno, za moj ukus, jer zaista ne bih imao nista protiv da posmatram kako se Kristina (pre)svlaci... Ali, sta cete, ovaj zivot je surov i nemilosrdno nas samara jebenim razocarenjima pa nama ne preostaje nista drugo do da placemo i uzdisemo pletuci omcu za nash vrat.

Skinuli smo trenerke i obukli prave fudbalske sorceve. Jedan tip, Gile, nije nosio gace i kada je svukao trenerku, svima nam je pokazao cime raspolaze. Nije se mogao pohvaliti nekom pretjeranom duzinom sprave. Gile, pomislih, ti mora da si dobar tehnicar... Da se razumijemo, ni glavni lik u ovoj tragediji apsolutno ne odskace od sivila prosjeka...

Kad sam vec poceo pricati o sportu, mozda ne bi bilo lose da vas upoznam sa cinjenicom da sam ja, bez obzira na dugogodisnji narkomanski staz, ulicni basket igrao skoro svakog toplog ljetnjeg dana, kada vec nisam kljucao ili bio kriziran ili se borio da namaknem neku marku za panj ili dva. I po najvecem suncu sam obavezno igrao u prokletoj majici dugih rukava, da sakrijem teteovaze po venama. Neki ljudi su mislili da je to moj fazon, licni stil, modni krik i sl., drugi su znali istinu a trecim sam supljirao da imam osjetljiv stomak pa cim se oznojim moram da trcim u WC, ako ga nisam oblozio debljom majicom... Cak sam nastupao i na nekim streetball turnirima u Sarajevu i mogao sam proci kao solidan igrac, ako izuzmemo to da mi je kondicija u kurcu... Da sam fizicki spreman kao pitomci gerontoloske akademije.

Sala je predvidjena prvenstveno za fudbal i njoj je uzgajana vjestacka trava koja je bila uredno pokosena... Inace, to je prokleto ostra i okrutna i bezvezna stvar... Nemojte basket nikad da igrate na vjestackoj travi, moj vam je savjet... Tada sam vidio i Shonetove noge i bilo mi je jasno da njegovo zivotno opredjeljenje sigurno nije manekenstvo... Nikada u zivotu nisam vidio covjeka sa tako sistematski unistenim venama i unakazenim nogama ! Pa covjece, nijednu venu nije imao na nozi a da je bila zdrava, dok je na nekim imao oziljke duzine i po nekoliko centimetara. Sve je sjebo, vene na listovima, oko koljena kao i prepone na objema nogama. Moj uzasnuti pogled mu nije promakao :

- Sta je bilo ? Svidjaju ti se moje noge – pitao me je smjeskajuci se...

- Uzas, jarane. Sta si to, ba, radio !?... Nikad u zivotu nisam vidio nesto takvo.

- Ne pitaj. Sve je to svojerucni rad.

- Barem mi je jasno shto se skidas sa sranja. Nema sanse da se ti igdje mozes uraditi iglom.

Nasmijao se umjesto odgovora...
 
 

katarina 20.03.2004, 22:21
--------------------------------------------------------------------------------
 LEX,
subota jos malo pa prosla...
Jesi li ziv???!!!
 
 

Vlado M. 21.03.2004, 21:41
--------------------------------------------------------------------------------
 Lex, i ti ja znamo da se dop ne moze uzimati rekreativno. Ili se gudriras ili ne, nema sredine. Nema mjere ni granice. Cuvaj se, druze...


nastavak :





- S cega se ti skidas ? Heroin ? – upitao me je trazeci pogledom ubode na mojim rukama. Nije mu bilo pretjerano tesko da ih pronadje.

Klimnuo sam glavom u znak potvrde.

- Koliko dugo ? – nastavio je, a zatim dodao – Izvini shto te sve ovo pitam ali to je standardna procedura. Svako svakog gnjavi...

- Ma, okej je. Predugo, jarane... Fali mi jos 3 mjeseca pa da naguram 4 godine. Vrijeme je za penziju. Ti ?

- 7 godina, brate... 7 godina. Ako si ti za penziju, ja sam za groba – nastavio je da me iznenadjuje.


Razgovor je prekinula lopta. Obicna, gumena, bezvezna kosarkaska lopta. Doktor ju je iskopao iz nekog ugla dvorane i poceli smo da se zajebavamo sa njom, sutiramo na kos i kao skacemo i guramo se... Nije mi bilo tesko da zakljucim da moja braca po nevolji i nisu neki NBA potencijali. Tacnije, sve sami kosarkaski levati shto je meni znacajno podiglo nivo samopouzdanja... Pravile su se tri ekipe, birali su doktor, Shone i jedan tip koji se zvao Gogi i prilicno se razlikovao od ostatka druzine. Mislim, taj tip je bio barem 7-8 godina stariji od mene i izgledao je kao da je preturio mnogo nevolja preko glave, covjek koji poznaje mnogo stvari iz zivota, izuzev kosarke.

Ni ja, definitivno, svojom pojavom kapitenima nisam ulijevao narocito povjerenje i niko me nije izabrao u ekipu; kao posljednje prase, shkart i kusur, dopao sam u Shonetov tim. Mada sam u njega uskocio sasvim slucajno, desilo se, eto, da sam tu i ostao sve do kraja boravka na klinici, na terenu i van njega... Sa nama je jos igrao onaj niski crni Romeo dok se njegova Julija sa ostalim damama valjala po pjesku, mislim igrala odbojku. Ta bi odbojka mozda bila i privlacna za posmatranje da se djevojke nisu odlucile za trenerke, vec za, recimo, liberalniju toples varijantu. Ali, sta da se radi...

Prvi mec smo trebali da igramo mi i doktorova ekipa, dok su Gogi i njegovi izabranici lezali izvaljeni na zelenoj travi, pusili cigarete i smijali se... To je, dakle, njihov nacin zagrijavanja koji bas i nije pretjerano popularan u sportskom svijetu... Posto smo dragi doktor i ja priblizno iste visine i gradje, mene je dopalo da njega cuvam, ili on mene, svejedno. Posmatrao sam ga tako i mislio u sebi – "Razbicu te doktore kao dijete zvecku... Obrisacu teren tvojom mizernom pojavom."... Naravno, moj pogled je govorio nesto sasvim drugo, bio je to dosta lijep i ljubazan pogled kao shto je stisak ruke djelovao srdacno... Ja sam, inace, jedan od onih mirnih, tihih i povucenih djecaka koje cete najlakse pronaci u nekom mracnom uglu, daleko od svjetla reflektora, kako zgureni nad svojim pivom posmatraju zivot i ljude cinicnim pogledom i sa prezrivim smjeskom na licu. Medjutim, na 3 mjesta se desava totalna transformacija moje licnosti, kao kad Erik pojede bananu, a kosarkaski teren je upravo takvo mjesto. Drugo su fudbalski stadioni i kosarkaske dvorane a prvo koncerti metal grupa, naravno... Na pomenutim mjestima totalno odlijepim, pretvorim se u podivljalu zivotinju koja nosena erupcijom bijesa pravi sranja. Dovoljno mi je npr. da 10 minuta igram basketa i vec sam se totalno nalozio i skoro izgubio kontrolu nad sobom...

... identicna stvar se desila tu, u prokletoj balon-sali, u kojoj je bilo vruce kao u paklu i imali ste osjecaj da vas je topli vazduh zagrlio, okacio se na vas svom tezinom, kao neki zesce pijani tip u pokusaju da se zadrzi na nogama... Nije bilo potrebno vise od 2-3 napada pa da se shvati da smo Nebojsa i ja ubjedljivo najbolji igraci toj "paklenoj" konkurenciji i da nam, ukoliko igramo zajedno, nijedna ekipa ne moze parirati. Medjutim, ja nisam igrao za rezultat, za tim, vec sam igrao iskljucivo protiv doktora, da ga rasturim i ponizim pred pacijentima... Vec sam vidio veliki naslov u novinama : " Teski heroinski ovisnik, tek sishao sa intezive, pregazio doktora na kosarkaskom terenu !". To mi je davalo dodatnu snagu i razbacao sam se po terenu kao djubre po ledini... Par puta sam zesce ispalio doktora i postigao lake poene. Naravno, taj visoko kvalitetni psihijatar nije bio slijep, bez obzira shto su mu plave siskice padale na oci i pomalo smetale, i shvatio je da ima sa druge strane zesce nadrkanog ludaka koji se ufurao da je neki NBA camuga i igra za sampionski prsten. I tako, poceo je da mi se kaci za vrat, kao jebeni vazduh u sali, da me tegli i vuce, udara i poteze i sprecava na sve moguce nacine da postignem kosh. Ocigledno, doktor nije volio da gubi, narocito ne od svoga pacijenta. Pa, jebiga, da bi mogao da lijeci jebenog pacijenta, valjda mora da bude dominantan u odnosu na njega... Da, doktoru je bila prilicno povrijedjena sujeta, bas u vrijeme kada je meni nivo adrenalina u krvi presao kriticnu granicu i prijetio da izazove erupciju... U stvari, samo sam cekao sam pravi trenutak. A to se desilo vrlo brzo... Primio sam jednu loptu i trebalo je da igram jedan na jedan protiv dragog doktora. Krenuo sam na desni ulaz, uzeo levata za pola koraka i cekao...... cekao da osjetim njegovu ruku na svom lijevom ramenu. Ta ruka se stvorila tu i znao sam da je pravi trenutak. Odapeo sam lijevi lakat i gadjao kretena pravo u uvazenu glavusinu. I, promasih glavu... Pogodio sam ga u vrat – u Adamovu jabucicu... To je ispalo jos i bolje; doktor se srusio na prokletu travuljinu, poceo da kaslje, gusi se i ocajnicki hvata vazduh, stenje i mrmlja i rukama se drzi za vrat, prilicno izbezumljen. Ja sam stajao par trenutaka iznad njega i posmatrao ga na nacin na koji Tarzan posmatra nekog zesceg gorilu kojeg je upravo nokautirao. Dobro, izgledom nisam toliko licio na Tarzana koliko jesam na Tarzanovu rahiticnu babu, ali ipak je malo nedostajalo da pocijepam majicu i pocnem da se lupam po grudima pritom urlajuci shto glasnije mogu... Neki su stajali mirno i gotovo ravnodusno posmatrali situaciju. Neki su se smijuljili. Nikola, treci clan naseg tima je doktoru ponudio pomoc. Gogi me je pogledao u krivom trenutku i primijetio je trijumfalni sjaj u mojim ocima, shvatio ga u potpunosti i pohranio negdje u sebi, zajedno sa drugim brojnim tajnama koje je godinama sakupljao... Mislim da me je od tog incidenta Gogi poceo cijeniti, mada nisam shvatao zasto, i uspostavili smo jedan prisan odnos, onoliko koliko je to moguce kod ljudi koji se razlikuju kao nebo i zemlja, ili guzica Miss Yuge iz '79. tada i njena guzica danas... Prisao sam doktoru, napravivsi dosta sjeban izraz lica, kao da su mi upravo saopstili da je skupo placeni atentat na moju zenu propao i da nema bas nikakave sanse da se docepam njenih miliona i namjerno zamuckujuci, rekao mu :

- Jao, izvini doktore. Izvini... Stvarno nisam namjerno. Bas mi je zhao... Jesi dobro ? – tako nekako.

Doktor me je tada pogledao. Strashan je taj pogled bio. Da pogled moze odrubiti glavu a zatim njom zakucati i okaciti se za obruc, mislim da bi pogled voljenog doktora to meni ucinio. Tako ocajnik gleda covjeka koji mu je upravo ubio zenu i silovao psa... Vjerujem da mi nikad nije oprostio.

Ni ja to sebi nikad nisam oprostio. Samo je trebalo da protekne nekoliko minuta da mi se pomucena svijest povrati i da shvatim sta sam uradio. Kukavicki sam ga zveknuo laktom kada se tome nije ni najmanje nadao ni pokusao braniti... Napravio sam beskrajno podao i pokvaren gest prema covjeku koji to nicim nije zasluzio. Covjeku koji mi je mislio i zelio najbolje, siguran sam. Covjeku koji je povremeno zelio vise i od mene samog da se izlijecim i vratim na pravi put. Ili barem ono shto je on smatrao pravim putem... Danas sam sklon da tvrdim da je taj cin zapravo nekakav predznak i prikazuje ono shto ce se kasnije stalno desavati... Stalno ce me doktor vuci i cupati, kaciti mi se za vrat i daviti me, ocajnicki pokusavajuci da me sprijeci da poentiram, postignem jebeni kosh i zakucam se... Ja cu se otimati, bjezati mu, udarati ga laktom, podlo i ispod pojasa, zatim glumiti neku krivicu i lagati, petljati i izmisljati... A kajanje dolazi poslije svega, na kraju... Ono uvijek zakasni, jebes ga...

Ostatak meca je protekao u prilicno mlakoj i bezvoljnoj atmosferi. Rutinske pobjede nase ekipe, Shoneta, Nikole (tako se zvao pomenuti Romeo) i moje malenkosti... Zatim smo se vratili u svlacionicu i presvlacili. Shone mi je prisao i rekao :

- Hej, igras skroz dobro... Preporucicu te caletu. – pri tome se nasmijao.

- Ti si jos bolji, stare mi... Ko ti je stari ? – uzvratio sam mu iskrenim komplimentom.

- Njegov cale je trener "Reflex-a". – Nikola mi je objasnio.

- Sta ba ? Opa, Vlado ti je stari... – ponovo sam se shokirao i zbunio. Pa kako, jebiga, onda da se njegov sin drogira, kako i zasto !? – to je ono shto zaustih da kazem ali nisam, ipak... Progutah te rijeci. Provalih da ga to, garant, svi pitaju... To je tako logicno pitanje. I pravi proizvod nerazumijevanja... Jebes ga, svi mi imamo svoje Kako i Zasto. I svi odgovor na to pitanje nosimo negdje u sebi mada ga ne znamo... Ja svoj odgovor ne znam. Shone ne zna svoj. Ne zna ga ni Bobo i njegova debela guzica. Ni Gile i njegov sicusni kurcic ga ne znaju... Odgovor je negdje sakriven, duboko u nama, prekriven debelim slojem dogadjaja, sjebada, trauma, dobrih provoda, ljubavi, rostiljada i slicnih iskustava koja su se natalozila godinama i potreban je neki prokleto sposoban arheolog da ih iskopa iz nasih istinitih prica i preseravanja i foliranja i lazi, kao shto je neki glavonja iskopao Troju... Zato sam mu rekao :

- Tvoj stari je fenomenalan trener. Stvarno to mislim.

- Hvala. – to je sve shto je rekao. Stekao sam utisak da njegov stari nije tema o kojoj bi narocito zelio da tupi i odlucio sam da to postujem.
 
 

dada 22.03.2004, 01:54
--------------------------------------------------------------------------------
 
"Danas sam sklon da tvrdim da je taj cin zapravo nekakav predznak i prikazuje ono shto ce se kasnije stalno desavati... Stalno ce me doktor vuci i cupati, kaciti mi se za vrat i daviti me, ocajnicki pokusavajuci da me sprijeci da poentiram, postignem jebeni kosh i zakucam se... Ja cu se otimati, bjezati mu, udarati ga laktom, podlo i ispod pojasa, zatim glumiti neku krivicu i lagati, petljati i izmisljati... A kajanje dolazi poslije svega, na kraju... Ono uvijek zakasni, jebes ga... "


Stari pa ti bi trebo neki jebeni pisac da budes.... Odavno bolje slike nisam u textu vidio ,, i to slika koja govori nesto hebote... no comment ,,svaka ti dala....


"Jebes ga, svi mi imamo svoje Kako i Zasto. I svi odgovor na to pitanje nosimo negdje u sebi mada ga ne znamo... Ja svoj odgovor ne znam. Shone ne zna svoj. Ne zna ga ni Bobo i njegova debela guzica. Ni Gile i njegov sicusni kurcic ga ne znaju... Odgovor je negdje sakriven, duboko u nama, prekriven debelim slojem dogadjaja, sjebada, trauma, dobrih provoda, ljubavi, rostiljada i slicnih iskustava koja su se natalozila godinama i potreban je neki prokleto sposoban arheolog da ih iskopa iz nasih istinitih prica i preseravanja i foliranja i lazi, kao shto je neki glavonja iskopao Troju"

Opet slikovito majstore...

<---- nema pojedinacnog odgovora ,,,Po meni je odgovor sav taj talog koji trebamo da iskopamo ,,zato valjda i treba toliko dugo da osoba moze rec da je "èista"


A da objavis knjigu mozda ,,,bio bi bestseler ,,, samo je mozda mali problem sto bi knjiga bila vecinom za "siromasnu" populaciju...koji bi radje odvojili za nesto drugo nego za nju ,,, ali stari pises pravo pouèno i slikovito ,,, ima u tebi nesto...


 
 

Vlado M. 22.03.2004, 11:32
--------------------------------------------------------------------------------
 dada,


iskreno da ti kazem - sam se cesto iznenadim kad procitam sta sam napisao .

ali, uvijek moze bolje. npr. u tom tekstu shto si ga izdvojio bolje bi bilo da pise zaljenje umjesto krivica...
 
 

lex 22.03.2004, 12:40
--------------------------------------------------------------------------------
 Draga Katarina i Vlado M nemate pojma koliko mi je drago sto se brinete za mene.Ostao sam ziv ali me strasno grize savest.Sto kaze Kafka u Procesu"mislim da ce me stid nadziveti".
 
 

ime nijevazno 22.03.2004, 13:25
--------------------------------------------------------------------------------
 
As Courtney Love puts it, heroin is "the drug you do if you're in a fuckin' four-star hotel and you can order all the goddamn room service that you want and you can just lay in bed and drool all over yourself because you've got a million bucks in the bank. That's the drug you want to do if you want to be a kid forever."


There is still another point that adds to the drug's hipness today. Users are termed addicts and they are seen to need professional medical help. In the '90s heroin has changed its meaning; it's been resignified. Getting a habit no longer gives you a Keith Richards outlaw-chic aura. No, today you are an addict - someone who has no control over their lives. You need help. Profound help. You are a victim of the drug.

And victimhood is the ultimate mark of hipness today.

 
 

Vlado M. 22.03.2004, 19:52
--------------------------------------------------------------------------------
 
To sam mogao da razumijem jer i ja ne skacem do neba od radosti kada neko pomene mog oca i nabaci mi tu temu za diskusiju...

- Veceras igramo play off utakmicu protiv Zvezde u Pioniru. To je prva polufinalna tekma. – rekao je Shone.

- Da. Shone nam je nabavio ulaznice. Idemo veceras ! – Nikola je dodao.

- Hej, hoces ti sa nama ? – Shonetu pade na pamet. – Meni nije frka nabaviti jos jednu ulaznicu. Najmanji problem...

- Doktor vas pustio ? – pitah obojicu.

- Da, i on ide na utakmicu. – Nikola mi je odgovorio. Djelovao je kao momak kojem jezik vrlo cesto kupi prasinu sa poda a usta rijetko kad stoje zatvorena...

- Da li ce mene pustiti ? – upitah pomalo nesiguran jer se sjetih sranja koje sam maloprije nacinio. Momci se na to nasmijase...

- Posle ovoga danas ce te sigurno pustiti. Nema sanse da ti se usprotivi. Covece, kako si ga zveknuo... Kao da si mene pitao... – rece Shone.

- Svidjelo ti se, a ? – rekoh, kezeci se – Dodjes mi pivu za ovo. I to onu navijacku, od 1,5 l...


Nije imao nista protiv. U to vrijeme smo vec izlazili iz dvorane i kretali se ka busu. To vozilo se ocigledno za vrijeme koje smo utukli basketom nije pomjerilo sa mjesta. S obzirom na to kako je izgledao, covjek ga je prije mogao racunati u nekretnine a manje u vozila i bilo je pravo cudo shto se ikada i pomjerao. Taj bus je prokosio svim pravilima mehanike... Ali, zato sofer nije bio nekretnina vec bice od krvi i mesa i kao takvo prilicno zedno. Mogli smo ga vidjeti na skoro potpuno praznoj terasi restorana kako uziva u popodnevnom suncu uz kriglu divnog i neodoljivog pjenusavog piva... Doktor mu je mahnuo rukom i veseli covjek je to shvatio kao znak da cugne na eks vise od polovine krigle te bozanske tekucine i to upravo na nase oci. Sad je na mene bio red da isplazim jezik do vrelog asfalta i osjetim kako se zvijer u mojoj utrobi meskolji i stavlja mi na znanje da je jos uvijek tu, budna i spremna da nacini novu glupost za medalju... Ipak, nisam dobio nikakvu medalju za specijalne zasluge vec samo svoje mjesto do prozora, u sredini busa i dosta tisine da razmislim kako da se upucam poglavici nase vesele klinike i odobrovoljim ga toliko da me pusti na utakmicu. Iskreno, ne sjecam se kada sam posljednji put bio trijezan na nekoj sportskoj manifestaciji, bilo da sam ucestvovao kao takmicar ili skakao na tribinama i mislio sam da bi to moglo biti vrijedno iskustvo za mene.

Upravo tu teoriju sam pokusao da objasnim B. L.-u i to u vrijeme kad smo izlazili iz busa, pred klinikom... Jedva da me je i saslusao. Kenjac...

- Vladimire, nema nista od toga. Ti si pacijent iz stacionara i prvih 28 dana ne mrdas odatle ! – sasjekao me je na pola price.

- Opa, doktore, odjednom sam postao Vladimir... To mora da ste dozivjeli amneziju prilikom danasnjeg nokauta pa zaboravili za skracenu varijantu imena. – odmah sam planuo.

- Taj tvoj slucajni udarac nije nimalo uticao na moju odluku – i on je planuo i namjerno naglasio ono 'slucajni' i jos dodao – Tebi uvijek stojim na crti. Da znas ! Pa ako hoces da se pobijemo samo izvoli !

- Mozes da mi stojis na crti dok te ne oduvam sa nje. – time sam zavrsio razgovor.


Doktor nije nista odgovorio jer je vjerovatno bio zadovoljan nacinom na koji me je kaznio. Doduse, znacajno me je pogledao, u fazonu zajebanog kauboja koji ulazi u salun pun potencijalnih neprijatelja... Ja sam se, naravno, poklopio usima jer je to bilo jedina stvar koju sam mogao da uradim, kipteci od bijesa. Nije me toliko nerviralo to shto propustam utakmicu koliko cinjenica da sam ispao magarac i da me je doktor prilicno nadmudrio. Doduse, taj osjecaj za mene nije bio nista novo; mnogo puta u zivotu sam se osjecao kao magarac i posmatrao se radoznalo u ogledalu ocekujuci da mi se izgled glave prilagodi njenom sadrzaju...

Ipak, po ulasku na kliniku, jedna sasvim obicna situacija je na mene djelovala smirujuce koliko i lopata bensedina. Ugledao sam Sanju... Sreli smo se na stepenicama, ona je upravo aterirala u prizemlje iz gornjih slojeva bolnice dok sam se ja, mracan kao Mordor i veseo kao porodilja kojoj je babica upravo ispustila bebu, peo uz prokleto stepeniste tako sporo i tesko kao da je sav teret ove galaksije pao na moja mrsava pleca.

- Vladimire, jeste li se umorili ?

- Jao, Sanja, nemoj i ti... Nemoj, molim te... – razvukao sam tugaljivo. Siguran sam da sam u tom trenutku izgledao tako zalosno da bi mi udijelila par kovanica samo da sam ispruzio ruku u njenom pravcu. A mozda bi mi dozvolila i da joj dotaknem grudi... Trebao sam pokusati.

- Sta nemoj ? – zbunjeno je upitala.

- Nemoj to Vladimire. Skrati ga Sanja, predugo je...

- Dobro. – nasmijala se – Vlado...

- Jesam. Umorio sam se kao da sam preplivao Pacifik... Sad se, doduse, bolje osjecam. Mnogo pozitivno utices na mene...

- A... je l' ?

- Aha. Moracu zamoliti doktora da vise vremena provodimo zajedno.


Nasmijala se i prosla pored mene, ostavivsi me u cudnom raspolozenju. Osjecao sam se kao covjek kojeg odusevljena masa nosi na rukama zato shto je preplivao Pacifik. Trebe stvarno cudno uticu na covjeka. O tome sam razmisljao dok sam se tusirao toplom vodom... Ucinilo mi se da je On, nakon duzeg vremena, dao znak zivota. On. Fizicki produzetak moje duse... Ali, nisam imao previse vremena za razmisljanje o tom fenomenu jer je vrijeme neumitno prolazilo i donosilo mi jos jedan sat mucenja. Neku novu zajebanciju koja se zvala socijalnom terapijom... Jednog dana smo u 17.00 imali okupacionu terapiju a drugog dana socijalnu terapiju. To je bio drugi dan, jasno.

Po zna koji put pohabani konjic poznat po imenu Vlado je poslusno kaskao niz stepenice, da bi se pravovremeno pridruzio ekipi sapatnika u sobi za posjete, pardon, sali za grupne terapije i obradovao svoju pozadinu toplim susretom sa naizgled izvanrednom foteljom... Trio je vec zauzeo svoja mjesta a ja sam se upravo spremao za to kada se pojavilo jos jedno poznato lice – Jelena, nas dragi psiholog ... Fotelja je bolno kvrcnula u kontaktu sa mojom straznjicom i jedva sam se uzdrzao da ne pozdravim cijelu poglavicinu blizhu i dalju familiju.

Jelena se, naravno, naoruzala spajdermen svescicom, velikom knjizurinom na kojoj je pisalo "Moc Podsvesti", koja je bila kao stvorena za presovanje biljaka i neizbjeznim "Miklosic" osmjehom... Lagano nam je prisla i pozdravila nas :

- Dobro vece. Kako ste mi svi ?

- Mrzovoljno. – rekoh.

Ivan i Kristina su cutali, posmatrajuci Marinu i ocekujuci da i ona nesto kaze. Tada sam i ja vidio nesto shto mi je promaklo kada sam im se priblizavao, vjerovatno iz razloga shto sam bio previse obuzet susretom sa aparatom za spravljanje hemoroida. Naime, Marina je imala prilicno bolan izraz lica i rukama se drzala u predjelu stomaka. To je primijetila i Jelena...

- Marina, sta je bilo ? Boli te stomak ? – upitala je nevidjeno zabrinuta.

- Da, nekako... U stvari, ja imam hepatitis C. – odgovorila joj je.

- Ah... nisam znala. Stvarno nisam. – Jelena se prilicno zbunila a ja sam se sjebo do daske... Bas mi je bilo zhao te djevojke, jebiga.

- Milena ! Milena ! – Jelena je malo podigla glas i Milena se stvorila tu, na par koraka od nas, poput dobre vile. – Koji doktor je dezurni na intezivnoj nezi ?

- Dobrica je dezurni.

- Da li bi mogla Marinu ispratiti do gore ?

- Da, naravno...

Marina je zatim ustala i sa Milenom se udaljila iz prostorije. Tako nas je ostalo cetvoro... Tada je Jelena ponovo napravila totalnu transformaciju licnosti, kao kad daljinskim mijenjate kanale na TV-u, i odjednom poprimila bezbrizan i veseo izraz lica... Blago njoj.

- Sta da se radi... Sad nastavljamo mi, preostali. Hajde, pogodite o cemu cemo veceras pricati... – obracala nam se na nacin na koji se vaspitacice obracaju djeci u nekom domu za mentalno zaostale ili za one sa specijalnim potrebama...
 
 

katarina 22.03.2004, 21:22
--------------------------------------------------------------------------------
 Pa jebi ga Lex,stvarno bezveze!Nije ti to trebalo!Ali sta je tu je,samo nemoj,molim te da nastavis!
Reci nam bar kako je bilo,jesu li prestali da rade blokatori...
Daj da i ja malo uzivam u tvom recidivu!
 
 

Jane Doe 22.03.2004, 21:42
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlado M: zbog tebe se svaki dan vracam na ovaj sajt, radoznalo ocekujuci "sljedecu epizodu". Evo me kao sredovijecne domacice i juznoamericke sapunice. S tim da na zalost tvoja prica ima karakter sapunice koliko i ja slicnosti sa sredovjecnom domacicom...


Totalno je surealan osjecaj biti svjestan cinjenice da ti u ovom istom momentu negdje na Palama sjedis, kao i ja pred monitorom i kuckas u tastaturu. Svaki put kada pomislim sta prolazis dok to radis, zahvalna sam ti jer me potsjetis kako sam zadovoljna sa ovim sto imam.


Cuvaj se,

Yazz

 
 

zana 22.03.2004, 22:10
--------------------------------------------------------------------------------
 LEX,pa ne i ti sine brute!!!!!!!,pa sta uradi .Pa covjece kako da si na blokatoru pa uzo opet u cemu je fora svega ti ,samo mi odgovori kolko si na blokatorima i kako si ih uzimo ,reci mi svega ti TO MI JE VAZNO PRAVO ,(nek si ziv bar je..ga)
 
 

ime nijevazno 23.03.2004, 07:36
--------------------------------------------------------------------------------
 
za vladu m jedno pitanje. nije kritika, nije nista a ako sam to predvidio veliko izvinjenje. interesuje mu jesu li imena licnosti ove price kako i ime same bolnice izmesljeni ili stvarni. jer koliko sam skontao taj ivan stvarno postoji. ako sam predvidio recenicu gdje stoji da su imena izmisljena izvinjavam se stvarno ali ako je nema ja bi bio zadnji koji bi htjeo da se moje pravo ime povlaci kroz neciju pricu. a sto se tice bolnice. ti je nahvali pravo ukljucujuci i personal. pa sad da ja sjedim i citam tvoje redove i  nedaj boze da trebam ici u tu istu bolnicu na skidanje. vjeruj mi da bi to bilo zadnje mjesto gdje bi otisao (najveci razlog trenerke). sad nema veze jer nazad se nemoze ali samo da ti malo obratim paznju na to. jer ovo sto sad pises je javno i neznas ko ce kako reagovati a posljedice nase bolesti su ozbiljne. smrt je jako cest lik nasih prica. tako da ubuduce ko u filmovim likovi i mjesta radnje su izmisljeni. opet ti se izvinjavam dubko ako sam u krivu jer sam ljen da se vracam na pocetak i da to provjerim. i dalje podrzavam tvoje pisanje i redovno citam.

sve najbolje

 
 

Vlado M. 23.03.2004, 10:24
--------------------------------------------------------------------------------
 Drago mi je, Jane Doe, shto licis na sredovjecnu domacicu koliko i ova prica na juznoamericku sapunicu . Nadam se da diplomski dobro napreduje. Ja imam sutra ispit.

Ime,

imena ljudi nisu izmisljena i vjerovatno si u pravu da je to greska. Reci cu ti zasto nisu... U ovoj prici zasad ima nekih desetak likova a jos treba da uvedem barem toliko ako ne i vise. Ne teorije da bih u tome uspio kad bih svakome mijenjao ime. Samo bih se zapetljao i napravio sranje. Nisam ni ovako siguran da sam sposoban da izvedem tako komplikovanu stvar. Ovo je krupan zalogaj za mene... Shoneta sam npr. pitao za ime "Reflex" i nije imao nista protiv; da ga i nisam naveo moglo bi se provaliti iz prica o utakmicama, npr. raja iz Srbije zna ko je igrao finale play off-a... Nikome nisam naveo prezime i sve kontam da Ivana ima na ovoj planeti koliko hoces, rastu naokolo, sami ili u buketima, niski i mrsavi, visoki debeli i plavi, zeleni...

Ime jebene klinike nikad ne bih promijenio i tu nema diskusije. Ova reklama je najmanje shto mogu da uradim za njih. Ako si ti iz mojih tekstova zakljucio da tebi tamo ni u kom slucaju nije mjesto, to znachi da sam napravio dobar posao jer i ja sam ubjedjen u to... Smrt bi, nazalost, trebala da nadje svoje mjesto u prici ako dodjem do toga.


E, da...

Prekosutra idem na pravnijadu u Mostar. To je kao susret studenata pravnih fakulteta BiH plus Split plus Novi Sad. Momcima odavde je potreban igrac pa smo falisfikovali moje dokumente a njihov savez studenata mi je sve platio... Sve shto treba da radim je da igram basket i zezam se, 4-5 dana... Pokusacu da budem dobar djecak. Tesko je.

Pa citamo se za 5-6 dana.

Pozdrav.
 
 

ime nijevazno 23.03.2004, 10:57
--------------------------------------------------------------------------------
 
ma to za imena je relativno jer cisto sumnjam da bi neko i imao sta protiv da se pojavi u prici gdje je heroin aditjud  nakicen ko jelka. vjerovatno kad bi se ja prihvatio poduhvata i opisao kako vidim sebe i raju svoju iz tih vremena bi bilo drugacije.

da se vratim klinici. nemam namjeru da branim te lihvare. heroin je odavno veliki biznis za sviju sem za korisnike. ali pazi sad kad bi ja poceo opisivati svoju kliniku, sarkic svoju i neznam ko jos sve kad bi krenuo opisivati ispalo bi da nema dobre klinike. jer perfektna metoda a i samim tim klinika nikad nece postojati jer hajd ti nama udovolji. ta tvoja klinika je radila za ivana znaci nekog efekta ima, isto kao sto je moja radila za mene a milion gluposti se nagledao. opet navodim svaki vid pomoci koji mozemo dobiti je dobar i bolji od heroina jer mnogi nemaju izbora. mi narkomani smo vrsta ljudi koja pravi predrasude ko niko i te predrasude mi tesko razbijamo. vidis ako je tvoja namjera mozda da ovom kritikom njih nacinis boljom onda zasto nisi nasao nacina da ih kritikujes dok si bio tamo. mozda bi uspjeo i probudio argentininu humanost u njima i bolje uslove za sljedeceg vladu koji dodje tamo. svaki vid pomoci koji mozemo dobiti je zlatan. a nedaj mi boze da idem opet u neku od klinika ali sa svojim zivotom tvrdim da je i ta tvoja klinika za mene bolja i prihvatljivija od dopa. ali eto ostavljam te na miru jer si jos mlad i nisi jos ti osjetio svu negativnu stranu heroina.  a vidim da je ta klinika ipak odradila na tebi dobar posao. zelim ti puno srece i cuvaj se.

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« Reply #6 on: April 15, 2004, 11:31:59 AM »
Cao Katarina,pa zajebao sam se sto sam uzeo u subotu,to je prerano,radilo me je tako bezveze da ti nemogu opisati sto znaci da treba cekati bar 5 dana.A uzeo sam ponovo u ponedeljak i tada sam osetio ono predivno davno zaboravljeno osecanje blazenstva, jedini je problem sto je kvalitet dopa toliko jadan da sam morao da uzmem skoro pola grama!!!Meni posle godinu dana pauze bi cak i od loseg dopa bilo dovoljno nekih pola kvotera ali ovo je katastrofa a i taj diler je totalni raspad,sta da ti kazem kada njega rodjena majka roka u neke kapilare jer vene nema vec jedno 20 godina.Danas treba da se nadjem sa jednom ortakom(to mi je jedini ortak koji se ponekada radi jer se ja  uopste nedruzim sa narkomanima)pa ako ni on nema nesto dobro onda...napisacu ti kako je bilo.Evo ti mail na koji mozes da mi pises ako zelis:

katja19802003@yahoo.com



 
 

Vlado M. 23.03.2004, 13:36
--------------------------------------------------------------------------------
 Slazem se sa vecinom ovoga shto si napisao. Svaka klinika je bolje rjesenje od drogiranja i ulice.

Jesam mlad i nisam osjetio svu snagu heroina i nadam se da nikad i necu. Mnoge stvari je bolje ne dozivjeti.

Ne mislim da je klinika na meni napravila specijalno dobar posao. Tamo sam se dobro zajebavao. Dobro sam im lagao i manipulisao njima. Upoznao masu zanimljivih ljudi bas za pisanje. (Nisu pogodni za druzenje, to razumijes, ni ti se ne druzis sa starom rajom... ) Pomogla mi je u tom smislu shto mi je pruzila izolaciju i dala mogucnost da se saberem i razmislim. Da nisam, vjetovatno sad ne bih ovo pisao vec bih krao akumulatore i radkape i autokasetofone i dilovao pomalo i prodavao stvari iz kuce, jednu po jednu... Jebiga, razlog drogiranja nije provaljen i otklonjen. Vjerovatno sam ja najveci krivac. Opet manipulacija... Ali, to je bilo uzasno lako a svi narkomani su majstori za manipulaciju. Na tome im zamjeram. Zamjeram im to shto se ucili na nama. Shto smo bili prvi kucici i shto smo baceni u mutnu vodu. Mislim na moju grupu... Zelim da vjerujem da su na nama nesto naucili i da sada bolje rade. Cijena je bila skupa. Ne mislim na Evre, znas... Tada bi im mozda oprostio.

A ovu kritiku, iskreno, najvise pisem iz dobre zajebancije... Sjednem za kompjuter lose volje i onda se odobrovoljim kako gluposti iz mene pocnu navirati (evo sad imam kez na faci). Pisem i iz dosade. Iz zelje za drogom, takodje... Tako nekako. Ako se nekome moja prica ucini zanmljivom, jos i bolje.
 
 

Vlado M. 23.03.2004, 13:45
--------------------------------------------------------------------------------
 Lex,


Zasto ?

Je li toliko vrijedan osjecaj ?

Osjecas li krivicu ?

Makar malo.....

Mislis da mozes iskontrolisati ?

Mislis da mozes stati ?

Zveknes se dvaput i onda pauza 15 dana, pa opet 2 pa pauza 15 dana ?

Bajka, jarane... I to vise ni klinci ne vjeruju.


Kazes da ti niko ne moze uzeti faks koji si zavrsio.

Heroin ce ti ga uzeti isto kao shto moj moze uzeti.

Nemoj.

Istrpi 3 dana i zakucaj se blokatorima...

Sad cu pronaci svoj zapis o tome kad sam ponovo pocinjao pa se kaznio blokatorima... Razmisli, stare ti.
 
 

Vlado M. 23.03.2004, 13:52
--------------------------------------------------------------------------------
 Jebes zapis. Razmisljaj o Kubi, tompusu i meleskinjama.
 
 

Vladex 23.03.2004, 21:07
--------------------------------------------------------------------------------
 
Lex,

Veoma mi je krivo da nisi svestan sta radis.

Imao si nameru da kad te prodju blokatori uzmes hors, pa si se osetio jadno i sada si nasao "ortaka" koji ti zavrsava neko sranje .

Covece 1 godina nije malo da je tako lako bacis, i nezaboravi da si zavrsio fax o jos pozitivnih stvari strejt, a sa dopom to sigurno nebi postigao, zar ne.

Daj reci nekome do koga ti je stalo i obrnuto sta si uradio i stani tu gde si i trazi resenje da odjebes tog tvog "ortaka" jer ti daje djavola.

Osvesti se i postupi ispravno jer nije buducnost u tome gde ides sada nego gde si bio godinu dana.

OPAMETI SE I DOZOVI ZDRAV RAZUM


VERUJ U SVOJU BUDUCNOST JER ONA POSTOJI



Vlade

 
 

lex 24.03.2004, 01:21
--------------------------------------------------------------------------------
 E Vlado M bas si me zasuo kritikama a tebe nekako i najvise cenim na ovom forumu pa to ima tezinu ali evo i nekih pozitivnih stvari.Jos uvek nisam poceo da pijem alkohol,pare za dop sam zaradio i ustedeo,nisam ih pozajmio ili ukrao a dop koji sam kupio danas nisam sjurio u venu vec sam ga sakrio na sigurno mesto.Moras da shvatis da ja strasno patim i da mi je tesko i sta je onda cudno da ako neko trpi bolove obezbedi sebi analgetik?Blokatore sigurno vise necu piti a ti ako imas neku drugu ideju iznesi je.Posto sam se"odblokirao"sto znaci da sam slobodan i sa obzirom da je doslo prolece mozda nadjem i neku devojku,to bi mi sigurno pomoglo posto nisam imao sex vise od godinu dana.Ima jedna koja mi se nabacuje vec neko vreme ali je previse strejt,ta ne samo da se ne drogira i da nepije nego ni nepusi i nejede meso.
 
 

Vlado M. 24.03.2004, 10:33
--------------------------------------------------------------------------------
 lex, ovo sad shto cu ti napisati nije osrednji srednjoskolski sastav na temu : "mom drugu iz klupe..."...


Danas se osjecam narocito usrano, ali to je sasvim normalno; uvijek se osjecam narocito usrano kad mi odgode ispit za petak pa ne mogu otici na pravnijadu u Mostar.

Znas li onu pjesmu Miladina Sobica "Ne pokusavaj mijenjati me" ? To je moja himna i trudim se da zivim na taj nacin. Zato rijetko kritikujem druge. Kad sam trijezan i ne svidja mi se necije razmisljanje, gest, stav, patike, nos i sl., ja se sklonim od njega na propisnu udaljenost. Kad me pritjeraju uza zid, ja ih ujedem ili pokusam da ujedem i onda najebem... Kad uzmem anesteziju, analgetik, heroin, supstancu, ne smeta mi nista i mogu da se druzim sa bilo kim, mislim ono shto je potrebno i smijem se u pravom trenutku... Budem mnogo prilagodljiv, kao jebeni kameleon... Vjerovatno sam zbog toga narkoman.

Shto sam tebe kritikovao ?

Zato shto si me, jarane, kupio citatima Kafke i Bodlera. Ta sranja kao da su iz mojih usta izasla... Cini mi se da slicno razmisljamo a to nimalo nije dobro, za obojicu... I znam zasto i kako patis... Zato me je pogodilo kad sam procitao sta si radio i radis. Jebes ga, i u tome sam se pronasao... Ja sam bio zablokiran jedva tri mjeseca a onda sam poceo da sakrivam blokatore ispod jezika i pljujem ih u WC solju. Zatim bih se osjecao dobro kao Aleksandar Makedonski kad rasiri kartu svijeta dok bih povlacio rucicu da ih voda proslijedi u Miljacku. Dok blokatori tako plutaju Miljackom, rame uz rame sa govnima i slicnim plovnim objektima, ja bih trcao kod dilera pa u apoteku pa u javni WC a zatim nigdje ne bih trcao... I pritom bih izmisljao 101 nevolju i razlog zbog kojeg se moram uraditi da bih ispalio svoju savjest. Nju je prilicno lako ispaliti, tu naivnu savjest... Sad mi se cini da ti radis isto ono shto sam ja radio i to nakon godinu dana pauze. Eto. To me je pogodilo i juce sam se skroz lose osjecao, nisam mogao da nastavim jebenu pricu ni da ucim. Kao da i ja sa tobom klizim...

Meni se cini da je cijeli svijet usran i sjeban. Sve mi je besmisleno. I glupo. I pogresno. I necu da ucestvujem. Moguce da i ti osjecas isto.

Znam da ce nas Vladex pravilno savjetovati da je zivot lijep i da otvorimo oci i udisemo punim plucima.

Ime ce reci istinu da je problem u nama i da ga ne smijemo traziti u drugim.

Sarkic ce reci da ne treba da idealizujemo heroin i nazivamo sebe mucenicima i bice sasvim u pravu.

Ali, jebeno je kad osjecas drugo... I ne mozes da promijenis.

Ja nemam neku drugu ideju da ti ponudim i iznesem je ovdje. Nemam ni viziju ni ideale. Nemam nista.

Ali, obojica znamo drugu alternativu. Iskustvo nas boli. Sjecamo ga se. Ni drogiranje nije rjesenje. Samo bi nam bilo jos gore...

To hocu da ti kazem.

Zato zamisli da sjedis zavaljen u fotelji, ispod palme na obali mora, sa tvoje lijeve ruke koktel Sex on the Beach sa obaveznim sesiricem, a sa desne super-treba koja jede meso, pusi i sasvim umjereno psuje...

I pusti neka vrijeme tece.

Pozdrav !


P.S.

Ti si barem imao muda da ovdje napises sta si uradio. Ja bih vjerovatno ispario jer ne bih htio da citam ispravne kritike dobronamjernih ljudi. Kao picka.
 
 

zana 24.03.2004, 13:21
--------------------------------------------------------------------------------
 
posto vidim da me svi ovdje lagano i elegantno ignorisu a ja imam problem jer su mi sve nade pale negdje iza sedam mora i gora,i pitam se koji .... ovo citam ako niko nije u stanju da mi kaze 5 rijeci ,il ja', vi sigurno imate veci problem nego ja hvala

!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

 
 

Vlado M. 25.03.2004, 15:08
--------------------------------------------------------------------------------
 - Hajde, to je najzanimljivija tema... Svi o tome vole da razgovaraju. – pokusala nam je pomoci.


Zatim je nastupila tisina. Znacajna i duboka. Svi smo bili u stanju duboke kontemplacije i pokusavali da dokucimo odgovor na Jelenino lucidno pitanje. Ja sam, doduse, krajickom oka pratio razvoj situacije u trpezariji, tj. Sanjino kretanje...Tisinu je, najzad, prekinula Kristina :

- O supstanci ? – rekla je likujuci.

Jelena nije mogla sakriti uzas i iznenadjenje na svom ljupkom licu dok smo se Ivan i ja poceli smijuljiti. Kristinu je, cini se, uvrijedila nasa reakcija. Zato je malo podigla ton :

- Pa, da... Zar svi ne pricate samo o tome ? Samo vam je to u glavi.

- Ma daj, Kristina. Pa nije valjda da samo o tome razmisljate... Hajde, o cemu mladi najvise razmisljaju ?

Odlucio sam da se umijesam u razgovor jer mi je najzad sinuo odgovor, jasan i logican...

- O konjugaciji nepravilnih njemackih glagola ? – rekoh.

Sad je bio red na Kristinu da ispusti neobuzdani, demonski smijeh, shto me je zabavljalo skoro koliko i Jelenina srdzba. Konacno evo malo pravih emocija, zakljucio sam zadovoljan svojim nastupom... Nas ljubazni psiholog zausti nesto da kaze ali prekinuse je divlji metalni krici iz fabrike uzasa preko puta nase vesele klinike, iz paklene autoelektricarske radnje "Bendix". Urlanje je trajalo prilicno kratko, taman toliko vremena da stignete da se pocesete po jajima.

- Pricacemo o ljubavi. – Jelena je prekinula jednu agoniju i zapocela drugu. – Zar to nije najlepsa tema ?

Ostala je bez odgovora... Ja sam bacio brzi, nervozni pogled na sat u trpezariji i sledio se - 17.07 minuta. Dodjavola, jos 53 minuta peglanja. Ni Ivanu se tema nije pretjerano svidjela, siguran sam, mada se to tesko moglo procitati sa njegovog zaledjenog lica. Kristina se nasmijala, ovog puta znatno umjerenije u odnosu na prethodni. Nije uzbunila mrtve. Nije mi se svidjao taj njen smijeh, osim shto je neobuzdan prilicno je plitak, ili mi se tako cinilo.

Bas u to vrijeme Sanja i Milena su zakljucile da je vrijeme za odmor i poslijepodnevnu kafu. Sjele su za sto ispred naseg, taman dovoljno daleko da ne bude upadljivo ali i dovoljno blizu da mogu da cuju nash razgovor. Iz fotelje u kojoj sam se patio, mogao sam samo da im vidim ledja i manji oblacic dima koji se sirio od cigareta... Ne znam zbog cega, ali gotovo sve grupne terapije, bez obzira na temu ili lika koji ih je vodio, su pocinjale od mene. Posmatrao sam se par puta u ogledalu pokusavsi da provalim sta ih, jebiga, motivise da mene prvog pocnu da peglaju ali bez nekog veceg uspjeha. Sumnjao sam, doduse, na svoj pomalo crveni nos mada nikad nisam sakupio dovoljno dokaza da potkrijepim tu hipotezu.

- Vlado, hoces li ti poceti ? – Jelena me je ljubazno upitala. Sva se pretvorila u radoznalost.

- Sta da pocnem ?

- Pa pricati o devojkama... Hajde, imas li devojku, kako se zove, koliko ste zajedno... i tako. Ma, znas ti to dobro.

- Je li me to pitate iz profesionalnih ili licnih razloga ? – uzvratio sam udarac pun samozadovoljstva, dok je Kristina ispustala nevjerovatne zvukove ozbiljno konkurisuci "Bendix-u"...

- Mislim da je krajnje vreme da se uozbiljis i pocnes da saradjujes. – Jelena me je ukorila a ja sam shvatio da sam pretjerao.

- Okej. Nemam djevojku tako da moj odgovor na ostala pitanja na tu temu otpada... – pokusao sam da okoncam stvar.

- Sacekaj... Pa zar je to sve ? Neces nam reci zasto nemas devojku ili, mozda, kakva bi trebala da bude ? – bas je bila uporna.

- Reci cu. Nemam djevojku zato shto sam ozenjen.

Ponovo je nastupila gotovo savrsena tisina. Mogli ste cak da cujete Sanjino disanje i zamislite kako joj se grudi dizu i spustaju, dizu i spustaju... Jelena se prilicno zbunila. Listala je onu blesavu svescicu, vjerovatno pokusavajuci da pronadje tako bitan podatak o meni koji joj je, do sada, jebiga, promakao... Naravno, nije uspjela. Namjerno sam sacekao par trenutaka, dajuci joj dovoljno vremena da se pomuci, a zatim i nastavio :

- Ozenjen sam heroinom, Jelena. Ja sam narkoman, nisi valjda previdjela i taj podatak ?! Narkoman je ozenjen jebenim heroinom, on je njegova ljubav i predmet obozavanja... Na njega trosi svo vrijeme i novac, za njega se bori cijelog dana, budi se i zivi... Djevojke, na koje ti mislis, draga doktorice, su samo mogle da mi budu ljubavnice.

- Aha, ipak si ih imao... – trijumfalno je zakljucila – pricaj nam, onda, kakve su bile...

- Pa, ako mislis na seks, bile su sasvim okej za razliku od mene. Ne mogu se pohvaliti nekom posebnom duzinom aparata, a ni dinamicnost i eksplozivnost u krevetu mi nisu obiljezja. Jedini kvalitet koji sam ja mogao ponuditi djevojkama je duzina seksualnog odnosa, Jelena. Narkoman, kad je na dopu, pardon, supstanci, moze da gusla do zore...

Moji sapatnici su se ponovo smijali a Jelena je, mrtva ozbiljna, nesto pribiljezila u svescicu...

- Vise sam mislila na njihove karakterne osobine. – ocigledno joj nije bilo dovoljno.

- Aha. Sad kontam... Pa, bile su prilicno naivne. Ja sam muvao ona danas jako rijetka, gotovo iscezla stvorenja, koja se furaju na ljubav i emocije i setnje i parkove... Kojima materijalne stvari nisu primarne. Koristio sam se njima, lagao im i varao ih i izvlacio im pokoju marku, koliko sam mogao... Na pocetku veze obicno bih precutao taj beznacajni podatak da sam ozenjen, a kasnije, kad bi to provalile, radio bih ono shto radi vecina ozenjenih muskaraca koja ima ljubavnice.

- Sta rade ? – Jelena je bila vrlo radoznala.

- Pa, lazu im da ce zenu ostaviti zbog njih... – zavrsio sam.

Jeleni je to, ocigledno, bilo dovoljno. Ucinilo mi se, barem na trenutak, da su je se moje rijeci dotakle na neki specifican lican nacin. Hej, a mozda se vi, doktorice draga, bas muvate sa nekim ozenjenim tipom, pade mi na pamet ali precutah... Jelena se zatim presaltala na Kristinu a ja osjetih veliko olaksanje, kao da sam zbacio nekog mnogo debelog tipa koji me je jahao kao Muhamed kamilu...

- Kristina, ti si udata, zar ne ? – Jelena je pitala, prilicno sigurna.

- Jesam. Imam muza ali on je u zatvoru. Zove se Dragan.

- U zatvoru ? Otkad ? Koliko dugo ?

- Skoro godinu dana. U Spuzu je, osudjen na 10 godina... – sjebala nas je i odmah dodala – Ali cesto ga pustaju. Dolazi kuci svakog drugog vikenda. Onda se dobro provodimo. On je lud skroz. Putujemo u Budvu i Trebinje sa njegovim drugovima na muziku... uzivo muziku.

- Ti si zadovoljna takvim odnosom ? Ne smeta ti shto je on u zatvoru ?

- Smeta mi ali tako mora... Ma, nema veze, super nam je kad izadje, provodimo se.. – zvucala je pomalo kao razvaljeni gramofon koji se stalno vraca na isto mjesto.

- On je diler droge, zar ne ? Mislis li da mozes da prestanes da se drogiras dok si sa njim u braku ? – skakljivo pitanje, Jelena je ocigledno ulazila u formu.

- Mogu... Mozda bih uzela ponekad.

- Ponekad ? Znas li da nema ponekad ?

Nije dobila odgovor. Zato se okrenula Ivanu i meni :

- Sta mislite vas dvojica ? Je li moguce uzimati samo ponekad ?

Ivan je mudro cutao. Ja, opet, nisam htio curu ostaviti bez odgovora...

- Ne znam. Mozda Kristina moze. Ja ne bih mogao. – odgovorio sam diplomatski.

- Jos cemo se vratiti na ovo, Kristina... Ivane, ti ces ovde zaspati. Pricaj malo.

Ivan je malo pricao... Covjek je sa svojih 27 godina uspio jednom da se ozeni, muci se u braku 4 godine i razvede se prije 6 mjeseci. Ima i klinca starog 3 godine. Tu cinjenicu je rekao prilicno nevoljno, kao da nam prica o boravku u Zabeli ili Spuzu a ne o djetetu. Bas mi je djelovalo cudno... Ozenio se zato shto ga, u jednom trenutku nepaznje, nije izvadio na vrijeme pa napravio malog Filipa... Najludja stvar u cijeloj prici je cinjenica da njegova bivsa zena nema blage veze da je zivjela godinama sa narkomanom. Trenutno je u toku parnica za starateljstvo nad djetetom i moj cimer se uzasno plasi da ce zenini advokati isceprkati podatak da idealni otac visi u klinici za okorjele narkomane...

Bas u vrijeme kada je Ivan zavrsavao svoje izlaganje, Sanja i Milena su odlucile da su se dovoljno odmarale, ustale su sa fotelja i sa praznim soljicama kafe u rukama i punim pepeljarama udaljile se u kuhinju... Nadao sam se da ce to i Jelenu motivisati da prekine mucenje i ostavi nas na miru, da se lijepo povucemo u sebe i vegetiramo. Ali, Jelena se spremala sa jos jedan napad, na mene :

- Vlado, nisi nam rekao kakvu ces devojku traziti kad izadjes iz klinike ? – pitala me je, ljubazno se smjeskajuci.

- Jelena, ja jos uvijek nemam pojma da li cu ikada izaci iz ove ludare. Moji starci su potpisali neki mnogo zajeban dokument koji su me kao vruc krompir uvalili u ruke poglavici ove klinike, a obzirom u kakvim smo odnosima, moguce je da ce me u napadu bijesa ubiti i zakopati u dvoristu... ili barem zatociti u golubarniku na vrhu kuce i kljukati tabletama dok se ne pretvorim u jebeni kaktus. – briljantno sam izvrsio izlaganje.

- Ma daj... Dr Boro je divan covek. I on mnogo zeli da se svi vi izlecite... Ne pokusavaj da izbegnes odgovor, nece ti uspeti !

- Okej. Bicu iskren prema tebi. Dvoumim se trenutno. – rekoh ozbiljno i sacekah njeno logicno pitanje.

- Izmedju cega se dvoumis ?

- Izmedju Haicanske i Brazilske varijante ljepote, jebiga... A i Norvezanke dolaze u obzir. – odbrusio sam i ustao sa fotelje.

Ivan se smijao. Kristina, za cudo, nije... Mozda je cura vjerovala da sam zaista mislio to shto sam odgovorio. Jelena se takodje digla iz fotelje, uputila pozdrav u pravcu mojih sapatnika i ljutito se udaljila iz sobe. Gledajuci je kako odlazi, sva crvena i zajapurena, osjecao sam se kao Jablan poslije rutinske pobjede u koridi, grdna volusina iz Kociceve price, i jedva se uzdrzao da ne zabacim glavu unazad i ponosno zaricem da bih oglasio trijumf... Nikako nisam mogao da objasnim sebi zasto uvijek jebeni cinizam i ironija i sarkazam i podjebavanje...
 
 

Jane Doe 26.03.2004, 11:27
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlado, kako prodje ispit?

Yazz

 
 

Vlado M. 26.03.2004, 14:42
--------------------------------------------------------------------------------
 Polozio sam ispit. Lako. (9).

Jos dva seminarska i jedan diplomski. Eto, napisao sam kilometre teksta u zivotu a nisam nijedan iz oblasti ekonomije, kreten... Kad to uradim moci cu da uzmem diplomu i lijepo je spalim.

Hvala na pitanju.
 
 

Vladex 26.03.2004, 22:16
--------------------------------------------------------------------------------
 
Zasto spaliti nesto tako vredno sto te moze odvesti u buducnost?


Vlade

 
 

lex 26.03.2004, 23:06
--------------------------------------------------------------------------------
 
pa mislim da je krajnje vreme da se organizuje buducnost,Vlado M javi mi kada diplomiras a to ce biti nadam se pre nego ja overim ,.da organizujemo neku mracnu sektu(pravoslavnojezuitskihsatanista) i jebemo naijbolje ribe na svetu!!!!!!!!!!!!!!!!!

 
 

ime nijevazno 27.03.2004, 08:44
--------------------------------------------------------------------------------
 
lex onako usput kad krenes po najboljim ribama nabavi dildo trebace ti ili promjeni dop. nevjerujem da ces se na horsu naguziti. i jos nesto iz mog rada sa raznoraznim mracnim sektama nisam jos primjetio da se tuku horsom vec su svi na uperima. mislim da bi bilo najbolje da se posvetis pravljenju muzike u cemu si i najbolji.

vlado m eto juce sam slucajno nabasao na stranicu od tvoje klinike i onaj kic je stvarno smjesan. bolje bi im bilo da su nabavili plasticne stolice umjesto stilskog namjestaja. ustedjeli bi masu para i cjena ljecenja bi bila mnogo jeftinija. ali ovako nakitili pa brizne roditelje deru ko ovce nebi li ima djeca promjenila bilo sta u zivotu. klinika se apsolutno uklapa u moju viziju heroina danas, najglamorozniji dop na svjetu. jos malo pa ce ga na MTV reklamirati

 
 

Vladex 27.03.2004, 22:03
--------------------------------------------------------------------------------
 
Leks,

Ti si stvarno resio da overis, pa idi onda u neku misiju rupu , ako te i odatle misevi ne izbace, i uradi ono sto sigurno ne zelis

Vlade

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« Reply #7 on: April 15, 2004, 11:35:46 AM »
Jane Doe 29.03.2004, 21:07
--------------------------------------------------------------------------------
 
Vlado M: gdje si jarane?


Yazz

 
 

Vladex 29.03.2004, 21:32
--------------------------------------------------------------------------------
 
Izvini Lex nisam mislio ovo sto sam napisao u vezi misije rupe.Iznerviralo me to da posle toliko vremena nijednom ne kazes da ima nade, po tvojim tekstovima ti samo ciljas da nastavis i nista drugo.


Vlade

 
 

lex 30.03.2004, 12:15
--------------------------------------------------------------------------------
 Dragi Vladex,kada bi meni neko objasnio "sta ja ciljam"ja bi mu digao spomenik,nikada vise nebi ni pomislio da budem na "sirijusu"!!!!!!!!
 
 

Vladex 30.03.2004, 15:28
--------------------------------------------------------------------------------
 
Upravo je to najveci problem svih aktivnih narkomana, sto nemaju nikakav cilj i zato se prepustaju da ih nosi hors ili bilo koja druga droga, Lex.


Vlade

 
 

Vladex 30.03.2004, 15:32
--------------------------------------------------------------------------------
 
Lex ,

Da li si svestan kakvu priliku propustas? Nadji sebi neki cilj, a ima ih mnogo u ovom zivotu i budu istrajan u tome i videces da ce zivot postati lep.

Mani se propadanja.


Vlade

 
 

Amerej 30.03.2004, 17:31
--------------------------------------------------------------------------------
 
Prvo- moze li neko da me uputi kako se rukuje ovim sranjetom?Uspeo sam da se registrujem i nista vise ne znam!Ima more foruma, i  nije mi jasno kako ja da saljem poruke, osim ovde ( Miklosiceva 9.     (moja ispovijest) ).

Drugo- jel su ovde sve matorci, ili ima i nekih mladih i ludih ?


LJUDI VI STE BAS ZAGLIBILI! ali sami ste tako hteli, i dosta foliranja i laganja! Cvrsto odlucite,  prestanite sa tim, i nemojte vise da trtljate i smarate! Dobar je ovaj baja Vlada- covek se skoro(ili skroz) odvikao od jednog poroka, i odma zalio sve to alkoholom! e cobane, ne moze tako! Sta ste ga bre vi proglasili kraljem i legendom, covek je smorio svojom pricom, pola nalagao, a vi jedva cekate nastavak...

 
 

Ajdin 30.03.2004, 18:28
--------------------------------------------------------------------------------
 Za AMEREJA!
Vidim da ti smeta to sto Vlado M pise i dobija podrsku drugih pri tome.
PA STA SI SE ONDA TI NATAKARIO I CITAS SVE TO!!!
Meni IZGLEDA da ti nemas nikakvog veceg znanja o tome sta su droge. Ako te interesuje da saznas vise i POKUSAS RAZUMJETI sta je to, citaj malo pazljivije i bez unaprijed stvorenih predrasuda (sto je mozda tesko u tvom slucaju, sudeci po tvom prijasnjem tekstu), jer samo tako imas sansu bolje razumjeti.
Sve najbolje zelje od mene.
Vozdra!
 
 

Vladex 30.03.2004, 23:27
--------------------------------------------------------------------------------
 
Amerej,

Dosta je sto si stigao i do ovog subjekta kada si toliko ogranicen.

Ovde ja ne vidim nijednog matorca , cak mislim da je vecina mladja od 30 godina.

Mi jesmo zaglibeli, to je tacno, ali smo to shvatili i zelimo nazad.

Najvise bih voleli da je to tako jednostavno, samo kazes necu i nikad vise ne pomislis na droge.

Vlado jeste legenda po svom pisanju zato sto decko ima dara i moze da uspe u tome.Negovo pisanje postice da se covek otvori i pronadje u njegovim tekstovima i to bas treba ljudima kao sto smo mi.

A sta si ti to pa procito pa mozes da ocenjujes kako i sa koliko zara i slikovitosti on pise?


OVO SA CIM SE MI BORIMO JE BOLEST KOJA ZAHTEVA VREME DA SE ZALECI.

Citaj malo pazljivije i mozda shvatis o cemu se ovde radi, nemoras upadati ne upucen u temu.


Vlade

 
 

Ramona 31.03.2004, 18:50
--------------------------------------------------------------------------------
 
   Vlado M. - blago tebi. Blago tebi kad si se skinuo, kad ti starci imaju dovoljno da su te mogli otpremiti u tako neku kliniku, da se ne muèiš sam, jer se ionako muèiš sam bez obzira na kliniku, ovako ti je bar malo lakše kad se o tebi 'brinu' doktori i kad je oko tebe istomišljenièka ekipa...

   Meni je 29 godina. U 16-toj sam povukla prvu crtu i prvi put se bocnula i odonda sam imala možda 2,5 godine da sam bila 'u komadu' èista (èista od dopa, ne od bombona, trave, brzine ili koke - na koku sam, posebno, bila navuèena oko 6 mjeseci, ne u Hrvatskoj, i mogu vam reæi da me tih po godine na koki sjebalo više nego sve ove silne godine - koliko- ljudi moji, vjerovali ili ne, i meni to uvijek izgleda nevjerojatno kad idem zbrajati, i uvijek iznova zaboravim, vjerojatno upravo zato jer i meni samoj to zvuèi prenevjerojatno, no ja sam punih 13 godina na dopu, èinjenice govore, poèela sam sa 16, sad mi je 29, i to je to, pfff ---

   di sam stala: koka - gadna je to drogetina, uff-baaa - sad je se grozim - dop te nikad ne može psihièki tako dotuæi/izluditi ko bijelo --- a u jednoj drugoj zemlji na Zapadu sam bila na 'brzini' isto kojih po godine, svakodnevno, ludilo speed, iz prve ruke - to je isto gadna drogetina, no nijedna nije tako fizièka kao heroin, s nijednom se tako bolesnièki-životinjski-prljavo-gotovo erotski perverzno ne povežeš ko s heroinom, igla je ipak igla, to je bolnièki rekvizit ...). I onda me opet vrag natjerao na dop i sad sam zaredala krasnu, maaaasnu svakodnevnu sapunicu od (opet) neke 2,5 godine. Svaki dan (doslovno) žlicu otrova u žile - pafff! - ne pamtim kad mi je bilo ovako loše ujutro - prije, prije godina, za vrime rata recimo - pa di su one krize od ovih - ono se sve još moglo (ako nisi baš pièka-pièkica) proæi i na suho, zaliti se votkom i tabletinama i potopiti se kad ti je najgore, malo prepatiti, i posli 5-6 dana ti je veæ o.k.

  By the way - negdje meðu temama ovih foruma vidjeh nešto a la 'sindrom 6-tog dana' - nisam pogledala ali pretpostavljam da bi to bilo nešto ka ðir '6-ti je dan, veæ mi je dobro, pukla je kriza i to ali mi danas mozak ne da mira nikako i odem se srediti' ... je l' to taj sindrom? Biæe da je, sjeæam se ja tog 6-tog dana, no to je bilo davno davno, heh, još u ratu ili uoèi njega, u mojim prvim godinama bombanja, no meni je 13, veæ me hvata pubertet . Što hoæu reæi - kad si navuèen ko ja, nema tu brale nikakvog šestog dana - kojih 6 dana? - to moru ovi što su se prvi, drugi, treæi put navukli, što su na tome koju labavu godinu, dvi, èetiri - a di æeš ti, ja ...

   evo ti - prošle godine sam bila na 12 hepta. Pa mi je malo bilo. Ne znam kakvi su kod vas hepti (metadon), no kod nas ti daju 12-13 ako u 'Centru za ovisnost i bla bla' imaš, ko ja, karton iz 1991 i na solidnom si gramu dobrog splitskog žuæe. Pa sam se furkala sve uz hepte, nekad bi ih utopila za dop pa bi vidila da se ne isplati jer mi hepti bar ful skinu krizu kojih 10-15 sati, a 20-tak sati si dobar - a šut te drži ... - ma kojih 6 sati - 5-ti sat ga ja veæ iznojim i veæ budem ono bljaaee i opet bi (naravno), pa bi se najèešæe i ufurala i popila hepte - pa sam (svaki tjedan jednu doli) došla do 5, pa biži, to mi ni na jedan zub nije bilo, pa opet nazad na 14, pa opet pomalo do 3 (sa stajanjem na 7 i na 5), pa ih za Božiæ nisam stigla dignuti jer sam taman bila u kombinaciji, taman je bila èeeeka nemila pa sam tako ostala bez njih, i nastavila se furati slijedeæu godinu dana dok mi, evo, konaèno ruke ne izgledaju ko nikad, ka Isusu na križu i kad se ja (ovako žilava) žena, koja se prije godina mogla doslovno ufurati u mraku, opipati jedan od kablova na rukama i -pik!- neeeemam više di pogoditi - nee-mam ! - najbolji 'doktor' meðu gradskim džanerima me jedva mukom naðe, dok me naðe veæ otupi gan ka motika jer me uboja 50 puta. 'Sestro', veli on i nekidan, 'bogami je i tebi doša konac kraju'. Nema. Nema, ni žila ni kapilara više, sami žbongovi, šljive, kumpiri, trišnje, fažoliæi, crte, fleke... užas, s velikim 'ž'.

     No kako da se ja skinem bez hepta (ponovno sam na 14 - tj. sad sam 'veæ' na 13), kad radim odgovoran posao, na odgovornom mjestu, finjak posao, neka ka elita i uzor koji još treba predstavljati tamo i sve to - pa ne mogu ja reæi 'e znate što, ja bi morala jedno misec dana malo prileæi doma ili na psihijatriju jer mi nije baš najbolje', i onda doma glumiti gripu ili malariju, staroj koja se godinama muèi s mojim skini se navuci se skini se navuci se, vruæe mi je hladno mi je (sve u isti tren) pa sve to još jedno bezbroj puta... i koja sad misli da je sve o.k., i koja ne može niti pomisliti da je 'to ponovo to' kad vidi da mi je cili kušin pomodrija jer mi je pidžama tamnoplava pa kako se cijedi bolesnièka voda (ravno) iz mojih noænih mora, pušta boju po krevetu ... neke se stvari, izgleda, (doslovno i figurativno), ne mogu oprati ...

   Bojim se za sebe kad se opet spustim na kojih 7-6 hepta, kad mi opet postane ful malo, kad me poène držati polukriza cilo vrime, tko æe izdržati, uvik nekako zima, uvik nekako jadan, uvik mokar - ko æe raditi, ajme meni ... ja sam tako gadno navuèena i oguglala više na taj dop i hepte da popijem 14ticu i usprkos tome, bez trepnuti, još sprašim po grama i niti ne kljucam nit' ništa. Gledam ljude, sklapaju oèi, njima rika živa - a meni - onaaako - i uvik tako - pa dokle se ta tolerancija uopæe može rastegnuti, pitam se? I nemojte sad misliti da se hvalim svojom junaèkom tolerancijom - a e, samo mi još to fali - nego pitanje je ovo - kako bi izgledalo kad bi se mene sad, poslije toliko vremena svaaakodnevnog bombanja teške kategorije, pustilo par dana bez ièega? Pa ljudi, pa meni bi valjda prvo srce puklo od muke!

   Poanta: nemojte kakiti vi 'metadon je samo zamjenska droga', 'metadon je sranje', 'metadon je ovo metadon je ono' - to vi recite onin kikiæima što su na dopu par miseci, i tu svaka èast - to se zna, hepti su gori/bolji:-) od dopa, to je teža droga (bez obzira što ima slabiju euforiju od heroina), teža je samim time što je sintetièka - pa je i kriza teža - ukratko opisano kriza od hepta - misliš da je prošla, jedan dan ti je dobro, posli 7-8 dana, kad eto je opet, i tako dalje, nikako proæi, kosti škripe, itd. i sve to znamo, i sve to stoji - nije to za mladce - ali za nas koji su u heroinu (primijetila sam da i ti, Vlado, rado koristiš rijeè 'heroin', prije nego neku iz slenga, valjda zato jer je zvuèna-teška, pa bolje predoèuje težinu situacije  - eto, zato sam je i ja sad upotrijebila (by the way, dobro pišeš - trebao bi to objaviti ako imaš prièu u komadu - èuj, ako hoæeš, ja ti, kao 'ugledna osoba' u svojim krugovima itd. imam i poneke veze u nekoliko izdavaèkih kuæa u Hrvatskoj, pa ako si zainteresiran .... javi se - na mojoj web-stranici æeš naæi moj e-mail, a o mojoj web-stranici na kraju ovog mog skromnog priloga forumu) ....

    ---gdje sam stala - za nas koji smo u heroinu dugo, dugo (meni evo, 13-ta, skoro 14-ta godina - da, da, dragi moji Štrumpfovi - može se i toliko dugo, da - ne umire se tako lako, samo da znate, èak ni od teške droge, žilava je beštija èovik - i još nešto - nije da se hvalim, znam ja da je droga loša i štetna i td. - ali hoæu vam samo reæi, kako na kome i to, ali na meni vam se nikad ne bi reklo da se drogiram - eto, bar to - bar me ljudi/malograðani ne gledaju krivo itd.) ...

    opet ja u digresiji - za nas koji smo toliko u tome- mi moramo bar prvo vrijeme sebi pomoæi metadonom, jednostavno zato jer nam je kriza preteška ! Ne bi tila da ispadne još da se ja tu još kurèim svojim stažom, ne daj Bože !!! A ima i dopera s još veæim stažom od mene, eto recimo taj lik što mene fura i muèi se s mojim uvelim žilama i kapilarama svaki dan, on je roðen 1955-te, a poèeo je negdi s 20 godina, znaèi to bi bilo 1975, pa do danas, pa vi raèunajte, dear Smurfs - a lik je isto ko i ja, završio tzv. veeelike škole i radi na isto tako odgovornom javnom mjestu (u javnoj kuæi , i jako je pametan i jako je i zgodan i da mu zubi nisu otišli, jedva da bi itko rekao da se i on drogira. Od 1975, pazite!    

     Eto, znaèi, kako je tko izdržljiv! Ja se sjeæam svojih prvih kriza, još prije/uoèi rata, sna niotkuda, cijedim se, vozim biciklu po krevetu itd. .. no nakon par dana muke (s ukomponiranim relativno kratkotrajnim valovima ugode kad se èovjek, osim znoja,osjeæa sasvim ok, najgora je uvijek noæ/zora) sve to proðe, èak bez ijednog apaurina i slièno.

   No sad su muke, draga ekipa, veæ nesnosne. Doista nesnosne, èak i za nas junake. Nije to slatka bol ko od tetoviranja i sl. Grozomorno je to stanje. Ne znam kako bih ja bez hepta. Ili ovaj moj frend. S tim da je on na 'održavanju'. Ja sam se naumila polako spustiti heptima i skinuti i vratiti u ono blaženo èisto stanje u kom ti se èini da se furala neka druga osoba i kad ti je u glavi samo kako æeš što ljepše izgledati i što je zdravo i ne deblja i koja šminka i tako to. Tu i tamo koji parti/bombonèiæ èisto da se isplešem, tu i tamo malo dobrog šita ili travice. I to je to.  A ne misliti je li imaš što skuvano za doruèak, i odmah iz kreveta -hop- to veæ ionako više ne mogu, zadnjih nekoliko puta sam se tako isklala da bi me muka uhvatila - nemam žila više ni uveèer kad su mi ruke tople, i pod lampom, i u rukama iskusnog furatelja, a kamoli sama, ujutro, hladnih ruku, pod slabim svjetlom u kupaonici, frka da mi se ne uleti još unutra, cijele ruke krvave, u zadnji èas se nalazim, trenutak prije nego se sve zgruša i adio šutek, perem toèke natopljene crveno na rukavima ... kuhinja, kava, prva cigareta prija ...

    Na kraju, evo nešto što æete, vjerujem, svi rado pogledati, ako vas imalo zanima tema droge i imate smisla za s njom povezane situacije i humor. Site je mojih ruku djelo a pošto govori o drogi bez da je kudi i blati nemam ga kome pokazati (osim par rijetkih privilegiranih  jer je malo onih koji se furaju heroinom i ujedno surfaju po netu, i jer bi oni ostali rekli 'ajme ona se sigurno drogira' (zgranutog zluradog pogleda s rukom na ustima), pa evo, ljudi, uživajte u šaljivom psiho-testu - na dnu sitea je moj e-mail - svi komentari i ne-virusi su dobrodošli - mislim da neæete moæi direktno kliknuti na njega pošto je ovo forum i to, pa ga copy-pastajte u vaš browser. A-ha, i obavezno downloadajte file LSD.exe - u dnu stranice je ruka koja vam maše na pozdrav - ako kliknete na ruku možete downloadati smišan file di tip èvakne trip i njegove se halucinacije vide svuda po vašem ekranu ... Enjoy it!

http://www.lovelypop.012webpages.com/bubbles.htm

 

 
 

Ramona 31.03.2004, 18:52
--------------------------------------------------------------------------------
 MOŽE SE IPAK KLIKNUTI NA LINK  - PROBAJTE LJUDI, NEÆETE POŽALITI
 
 

Amerej 31.03.2004, 20:14
--------------------------------------------------------------------------------
 Ma ok ljudi! Ja prosto ne mogu da verujem da covek moze da dogura do stanja da mu neko takvo sranje kao sto je ta 'supstanca' bude vaznija i potrebnija od bilion lepota i krasota koje ovaj zivot nosi.Ne mogu da verujem, ali ipak se to desava, slucajno cak i ispred mog nosa. Tebi se, Ajdine, cini da ja nemam nikakvog veceg znanja o drogama.A kakvog ga ti pa imas kad si to probao, nastavio, i ko zna gde dogurao! Ti imas znanja da sve to spremis i puknes se u venu...i to je sve. Ja sasvim dovoljno imam pojma o onoj drugoj strani- sasvim dovoljno da i ne pomislim na kasiku- dok ti to sve besprekorno dobro radis. Vlada me nervira sto uopste daje sebi za pravo da zakera i trazi bilo kakve uslove na  toj klinici, a potom prepricava sve to kao da se hvali (Ala im je srez'o!)...Vlado, ti si jedna cista nula od coveka kad si dopustio da tobom vlada govno...upravu je bio neko kad ti je rekao da si obicni razmazenko....i nemas prava da pricas tako, vec da pustis druge da spasu ako se ista spasti moze. ako vama svima pomaze ovo sve, ok! samo mi nije jasno na koji nacin...na koji nacin mozete da se nadjete tu?
 
 

zana 31.03.2004, 22:26
--------------------------------------------------------------------------------
 
Amarej

 cool ti ime??? ,znas li ti npr.koja je to najbolja stvar na svjetu ,haj mi reci boga ti, iz tvog ugla.Kad se pitas sto se heroin zove uopste tako sto nije drugo ime nego bas heroin ,sta mislis svega ti eto posto jesi pametan i fin pa nam reci malo nesto sto ovdje ljudi neznaju, kazi nam ti nesto novo molim te.I pusti Vladu covjek je reko napiso i mnogi su ga citali u cugu a tebi to bezveze ,cuj daj nam ti nesto bolje pa da vidimo,mi se ovdje druzimo pa druzi se i ti malo s nama , neka te

 
 

zana 31.03.2004, 22:45
--------------------------------------------------------------------------------
 
 Ramona  

dobra ti ona zajebancija sa sitom , dobro ti nama dosla falio, mi je sum mora  

 
 

ime nijevazno 01.04.2004, 07:40
--------------------------------------------------------------------------------
 
za amereja

vidis stari to sto kazas ajdinu:" Ti imas znanja da sve to spremis i puknes se u venu...i to je sve". jarane moj treba i to znati. sto se tice te druge strane mi se krecemo prema njoj i ima nas koji su upoznali tu drugu stranu i nema nikakve dileme bolja je od ove. ali stvar je u tome da mi imamo nesto sto ti nemas ili nikad neces imati a mi (samo sretni i pametni majstori igre ) cemo imati i tu drugu stranu. nemoj da si osudan prema nama. svi mi idemo kroz zivot najbolje kako znamo. svi ljudi cine greske i zive dalje. valjda tako bog zeli. ja sam od onih dok ne upozna djavola nevidim i neznam cjeniti svog andjela. nekim ljudima treba vremena da to skontaju. pusti ljude nek pisu sta zele i ako je laz nakraju krajeva papir je jedini koji trpi svacije gluposti. tvoje misljenje je jako dobro doslo jer mi treba da cujemo i misljenje sa druge strane o nama jer to nam je najbolje ogledalo. sve najbolje

 
 

Ajdin 01.04.2004, 10:10
--------------------------------------------------------------------------------
 
Za SVEZNAJUCEG Amereja!

Ja (Ajdin) radim u "ljecilistu" za narkomane i samim tim ne bi bilo logicno da se ja pucam drogama i idem drugima pomagati da se rijese tih istih. Tamo rade i trijezni alkoholicari i cisti narkomani i oni treci (obicni ljudi koji za razliku od tebe MALO bolje shvataju kakav je to zaj..an problem prestati s drogiranjem).To da ja sada koristim drogu niti bi bilo moguce teoretski, niti bi bilo eticki, moralno a i bilo bi to bogami i dvolicno. Cim se pojavi neko ko je aktivan narkoman, vidi se to odmah za istrenirano oko. Takve stvari tesko promicu pacijentima koji su tamo na oporavku i vracanju u zivot. Ne pijem ni kafu, a kamoli nesto jace da uzimam.  Imam zenu i djete i IMAM ZIVOT. Radim na pomaganju onima kojima je pomoc potrebna i radim to od sveg srca. Svoju energiju ne trosim na osudjivanje, nego na neke druge vaznije stvari.

Iskrene zelje da ti se tvoja  (sijalica) sto prije upali i zivio ti meni jos sto godina u sreci i veselju i naravno bez droga.

Vozdra!

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« Reply #8 on: April 15, 2004, 11:40:33 AM »
Ramona 01.04.2004, 10:57
--------------------------------------------------------------------------------
 
Fala ti Zana, falila i meni neka druga i drukèija ekipa - prominila se i obala, ne pamtim da je ikad ovoliko seljaèina bilo - brojèano su nas premašili totalno. Fala i na komplimentu za site: idem ponovo staviti link da ga još reklamiram eeee

Èujemo se skoro xxx

http://www.lovelypop.012webpages.com/bubbles.htm

(the best site south of Amsterdam  )



 
 

Amerej 01.04.2004, 13:58
--------------------------------------------------------------------------------
 
Ljudi ja imam tek 17 godina. Da sam to rekao na pocetku ne biste ni obratili paznju na to sta sam pisao.A da me ignorisete cete poceti pretpostavljam tek sad.

 uuuustastetoprogutali!


ne zamisljam dzankije kako surfuju internetom!

 
 

Ramona 01.04.2004, 14:55
--------------------------------------------------------------------------------
 
Pff ne zamišljaš džankije kako surfaju netom - a što su svi džankiji maloumni ? - mogu ti iz iskustva reæi da ih je veæina inteligentno, nego te posli dop otupi i jednostavno ti svakodnevno traženje i kombinacije kako doæi do dopa oduzmu vrijeme koje drugi potroše na knjige, rješavanje matematièkih zadataka i ostale naèine održavanja i produbljivanja moždanih vijuga - ništa drugo - a ima njih jako puno koji bi bili probali dop samo da su imali muda, pa nisu - pa su posli ispali pametniji a zapravo su bili kukavice i imali više sriæe nego pameti - a što se neta tièe brale ima nas i koji radimo web-stranice, i to o dopu   - evo ti pa uživaj:

http://www.lovelypop.012webpages.com/bubbles.htm



 
 

ime nijevazno 01.04.2004, 15:56
--------------------------------------------------------------------------------
 
amerej jarane neidi studitrati pravo, mozda postanes jednog dana sudija pa sta cemo onda. nemoj tako da osudjujes. to sto ti je 17 neznaci da cemo te ignorisati. dobar savjet za tebe od mene je da se odbacis predrasuda svih jer ces biti puno puno sretniji i mirniji u zivotu

a slazem se s tobom za junky na netu. u mojoj glavi je to neshvatljivo iz vise razloga ali covjek uci dok je ziv.

eto vidis danas naucih  od ramone da covjek koji neuzima heroin je kukavica. ja bih rekao da su najhrabriji jer mu treba reci ne. i ljudi koji znaju reci ne to su hrabri ljudi. sjecam se kako sam bio hrabar par piva u sebe ili sredi se svim i svacim i nek mi neko nesto rekne. i kad reknu sto mi se nesvidja obicno se na njih izgalami,ismijem, polupam pola stvari ili ako su jaci onda sutim kao neka stvar. eto ja sam bio na horsu i veca sam kukavica od ovih sto nisu.

nema danas nista hrabro ili pametno biti na horsu, danas si bolestan covjek koji nije u stanju da vodi brigu o svom vlastitom zivotu.

 
 

Amerej 01.04.2004, 19:05
--------------------------------------------------------------------------------
 
Ramona ti se ponosis sto si na horsu? i to 13 godina ako sam dobro razumeo! Sa tobom definitivno nesto nije u redu, jer covek koji imalo ima mozga u glavi cim vidi da postaje rob toga sranjeta, da nemoze ni casa bez istog, i da mu se stvaraju grdni problemi(a ima ih milion, znate vi to i bolje od mene), shvata da je pogresio, mozda da je napravio i najvecu gresku u zivotu bezveze, a ti lujka ponosito i sa odusevljenjem prepricavas svoja iskustva, a one neiskusnije od sebe (koji imaju kraci staz) zajebavas.Reci molim te kako je to neko kukavica ako nije probao hors...cini mi se da brkas stvari, i da to nema nikakve veze sa kukaviclukom ili hrabroscu. Cista stvar izbora!Inace kul ti je onaj coveculjak istripovani.


jedno pitanje za sve. Mogu da shvatim ljude koji su ziveli pre jedno 30-40 godina i probali te zestoke droge, jer se o njima malo znalo. ali poslednjih par i vise godina kad se o njima toliko prica i pise, i svi sve znaju (naravno o steti koju napravi organizmu, a na kraju ga dovede i do smrti)---kako moze iko da proba...jel to isto kao u fazonu sto pise na red-bull-u 'ne mesati' sa alkoholom, pa ga ja ne mogu ni smisliti bez neke votke?


pozdrav za sve!

 
 

Zoran P. 01.04.2004, 22:17
--------------------------------------------------------------------------------
 
       "Droge inspirishu strah i paniku kod ljudi koji ih nikad nisu probali."

                                                                    Timoti Liri

 
 

sara* 02.04.2004, 10:23
--------------------------------------------------------------------------------
 Za Amareja..
Ja dugo vremena citam forum i stavim post ponekad, a u zadnje vrijeme se trudim da menje citam, a uopce ne pisem, jer mi je Sarkic ukazao na to da sam uz decka "bivseg" ovisnika (naucila sam da ovo bivsi treba uzimati sa dozom rezerve, pa valjda je bolje reci lijecenog, zalijecenog ili kako vec, nisam sigurna), ja postala suovisna...ja bih rekla ovisna o velikom strahu...pa trebam prestati citati i razmisljati o drogama..
Ali nije to sta sam htjela reci.
Ae mogu pricati o drogama jer ih nisam probala iz prve ruke, mada znam kako boli kad neko koga volis to radi..
Ne mogu pricati ni sta treba raditi neko ko je u vezi sa narkomanom, jer ja nisam sigurna radim li sve dobro. Znam da trebam misliti na sebe, nauciti voljeti i postovati sebe malo vise, biti hrabra i onda je valjda to to.
Eh, sad Amarej tvoji postovi su me vratili unazad jedno pet godina, kad nisam ni sanjala da cu imati vezu sa narkomanom.
Meni je osnovno pitanje bilo ovo: koliko covjek mora biti glup da uzme heroin?
Kada zna da ce se navuci, mislila sam tada 100 % i kada zna kakve su posljadice drogiranja konkretno heroinom.
Ja sam mislila da ne nikada ne bih imala nista s takvom osobom, mada ne prezirem ljude koji se drogiraju, cak i ako su najveci klosari. Nije moje da sudim nikome.
Razumijem tvoja pitanja, ali nakome se desi da postane narkoman, iako to ne izgleda bas inteligentno. Neko se podje drogirati iz ovog ili onog razloga. U te razloge ni ja ni ti ne mozemo ulaziti jer nemamo takvo iskustvo, niti se bavimo lijecenjem narkomana.
Ono sto mozemo jeste nastojati zivjeti cisti, bez alkohola, droga...ali i predrasuda.
Zato moja poruka tebi, ne razumijes puno ovu problematiku i budi sretan zbog toga, ne kazem ni da ja razumijem...Ali za par godina ces mozda razmisljati drugacije, pa nemoj previse brzati sa zakljucima vezanim za sve ovo.
Zelim ti sve najbolje, a posebno da svoje lijepe godine i vrijeme trosis na neke lijepe i pametne stvari, ucenje, provode bez raznoraznih sredstava koja danas mladi uzimaju i zelim ti prekrasnu mladost.
Pozdrav!
 
 

Ramona 02.04.2004, 12:24
--------------------------------------------------------------------------------
 Bravo Z, i ja volim (poštujem) Learyja - si èitao 'Flashbacks'? (to je bila jedina njegova knjiga dostupna u našoj znanstvenoj knjižnici...) A ti mali Amerej, znala sam da æeš me krivo skužiti, al' mi se uopæe ne da s tobom razglabati kad misliš da se kurèim stažom i uvridija se na pomisao da spadaš meðu štrumpfeke  . You missed the whole fucken point. Ne kažem ja da su svi što nisu probali dop kukavice (vi'š kako ti to shvaæaš. ts-ts) nego da je bilo puno takvih kad sam ja poèinjala, koji bi bili probali ali nisu imali MUDA i nije ih niko tija u ekipi jer su bili bezvezni, tupi i dosadni i neradoznali. (Bo-og, Zorane:-) )
 
 

ime nijevazno 02.04.2004, 12:31
--------------------------------------------------------------------------------
 i sta sad ramona treba ti aplaudirati sto si bila hrabra, svezom, ostra, zabavna i preradoznala. ako hoces mozemo malo na temu kakvo je zensko na heroinu .
 
 

lex 02.04.2004, 15:31
--------------------------------------------------------------------------------
 
U jebote,dokle ste vi otisli,a ja samo mastam otome da mi onaj magarac od dilera da strihnin cist 100% pa da osokolim svoje receptore i na to,a onda ko ziv ko mrtav.

Zeleo bi da ceo svet ima samo jedan obraz i da ga zarezem brijacem(antony bardjis)Paklena pomorandja

 
 

ime nijevazno 02.04.2004, 15:33
--------------------------------------------------------------------------------
 
lex , smjesno

 
 

Ramona 02.04.2004, 18:51
--------------------------------------------------------------------------------
 Vid' tebe što ti ime nije važno - koje aplaudiranje - da imaš muda reka bi 'ti si se Ramona sigurno kurvala' a ne 'moglo bi se o tome kakvo je žensko na heroinu' - ne'š ti tvojih suptilnih insinuacija
 
 

zana 03.04.2004, 16:38
--------------------------------------------------------------------------------
 
uuuuuuu ,sto se ovdje zakuhalo hehe ovaj forum ponovo dobija stari sjaj  LJUDI prvo imamo ovdje Split ,pa Sarajvo ,pa Beograd,Suboticu i ko zna kolko jos nekih gradova mogli bi i zapjevazt ''hej slaveni'',nego nemojete da se odma koljemo ima ovdje istine ma musko zensko narkoman je narkoman to ti je isto ja sam uvjek mrzila ljude koji su sve narkose zamisljali prljavima, zapustenima, kurvama, i hostaplerima nije to bas sve isto morate priznat ja sam npr uvjek bila ko pista pola mojih komsija nikad ne bi reklo da sam tad bila narkoman ,ozbiljno ovisnost je ljudi nauka niko to jos nije provalio ,ima likova puca se godinu a samo sto nije umro i izgleda ko da se gudriro 100 godina i ima obratnih slucajeva .Za AMAREJA INFORMACIJA ja sam lezala u Beogradu sa likom koji je inzinjer nuklearne fizike ,mislim da je lik iz Subotice ili iz Nisa neznam slagacu uglavnom nisu narkomani glupi civjece procitaj malo istoriju pa ces vidjet da su svi genijalci,najveci muzicari ,pisci ,naucnici bili na heroinu to jeste droga hrabrih uvjek bila a sad ko kako moze covjece citav holivood je na horsu il na koki al oni nisu odvratni nego imaju puno para da se skidaju pa opet navlace.  Al znaj da su svi narkomani ustvari preambiciozni ljudi koji su imali losu srecu pa se nasli na horsu umjesto na nekim zajebanim pozicijama u zivotu,nemoj brate tako informisi se malo vise i o zivotu i o drogi Ja naime smatram da  ovi tabletomani sto se furaju da su narkomani stvarno bezvze skroz il se drogiraj drogom il se mani droge, ja to nekontam uopste cuj narkoman pa na tabletama dje to ima .

joj Amarej ti bas ko padobranac uljeces.A uostalom ohani malo nadaj boze al sta sutra ti djete bude na horsu ,razmisljaj malo ,niko ni od nas nije znao da ce ga ovaj belaj strefit

Nego daj Ramona malo te ikavice basta mi pravo

   

 
 

Amerej 03.04.2004, 20:19
--------------------------------------------------------------------------------
 
Zana nisam ja Amarej! sto me uporno tako nazivas. I  nikad nisam rekao da su narkomani glupi. Ja u svojoj familiji imam jednog (koji nam se svima krvi napio), i ne da nije glup, nego naprotiv....ali svi su se potencijali u njemu ugasili, ja mislim.Ljudi, jel vi smatrate travu za put ka heroinu?Ja varim vec duze vremena, i cini mi se da ne bih nikada u zivotu presao na tako nesto...jel to covek uradi nesvesno(jel ovo zvuci moguce?)-  Ma ko zna, ja ovde toliko palamudim protiv tog sranjeta, a na kraju bih mozda i sam probao.


Inace, ciji je ovo sajt?

 
 

Ramona 04.04.2004, 13:54
--------------------------------------------------------------------------------
 Bravo Zana - uz tebe sam 100%

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
Ispovesti ovisnika droge, alkohola...
« Reply #9 on: April 15, 2004, 11:42:51 AM »
Vladex 04.04.2004, 14:24
--------------------------------------------------------------------------------
 
Amerej,

Mnogo je lepo procitati da neko sa 17 godina poseti ovo mesto jer ovde je prava slika o drogama, gde vode i sta naprave od coveka.

Isto tako je i tuzno to sto pusis travu, i nemora da znaci da ces probati heroin ali da neces ostati na travi to je sigurno.Sada su isto tako popularni LSD, ekstazi.........

Mlad si covek i pun zivota, svaka cast samo nastavi, ali baci tu travu ne treba ti to veruj mi i pitaj svakog pojedinacno ovde sta misli o tome.

Ja mislim da i ti imas problem samo nisi svestan.


Vlade



 
 

... 04.04.2004, 19:50
--------------------------------------------------------------------------------
 
Bio je avgust kakda smo se Vlado M i ja sreli, bas u tom dnevnom boravku sa kaminom o kojima je Vlado pisao...Razmijenili smo samo par rijeci, pravila klinike ne dozvoljavaju komunikaciju novih i starih pacijenata i onda je nestao u pravcu famoznog podruma, vjerovatno na razgovor sa Borom...Nismo se vise vidjeli.

Vlado,

Nebojsa sa intenzivne je jos uvijek na klinici, ne prica vise na njemackom, zna da je u Beogradu a strucno osoblje na celu sa dr.L. ga je ubijedilo da je tu gde jeste zato sto je pokusao da se ubije i to ispijajuci sonu kiselinu !!! Dio je inventara Spec.Clin., neprimjetan i tih i vjerovatno nepovratno izgubljen za ovaj svijet u kome zivotarimo...njegovi roditelji, gastarbajteri placaju ogromne sume novca za njegov smjestaj i (valjda) za njegvo lijecenje  ali odnos osoblja prema njemu je nevjerovatan. Ja za vrijeme cijelog mog boravka tamo ( a bila sam dugooo ) nisam cula a ni vidjela da su ga ikada pokusali ukljuciti u bilo kakvu terapiju ( od minimalno tri koje bi smo imali u toku dana )...Valjda nije bio vrijedan toga...ali sta ja znam, ja sam samo bivsi heroinski ovisnik..."strucno osoblje" u Miklosicevoj 9 zna bolje !



 
 

Ramona 07.04.2004, 17:41
--------------------------------------------------------------------------------
 ... a di je Vlado M. ? Di si Vlado?  na godišnjem?
 
 

nema 09.04.2004, 00:33
--------------------------------------------------------------------------------
 
Veliki pozdrav svima ! Tek par dana sam na forumu, i osjetih potrebu da se javim. Vlado M. - impresioniran sam tvojim pisanjem i iskreno se nadam da æeš nastaviti. Tekstovi su ti užasno zanimljivi, pisani na naèin da ih "široke mase" sa lakoæom mogu èitati, i kao što je netko veè napisao - prepoznati se u njima.

Tu i je razlog mojeg javljanja. Malo sam se previše puta prepoznao u tekstu. Imamo vrlo slièan naèin razmišljanja, iako vjerujem da nam se životi jako razlikuju. Pored Vlade, impresionirala me veæina ekipe. Da budem iskren, oèekivao sam tipièna hep/horse-blebetanja, a ono sve OK ljudi, sklad/harmonija, ne osuðujete ljude prema godinama, nema etnièkih mržnji, iako su ljudi koliko sam shvatio, uglavnom Srbija/Bosna/Hrvatska... Osjeti se velika meðusobna podrška meðu vama... Mogu ovako do sutra, svaka vam èast! Neke odgovore bi trebalo pokazati široj javnosti, možda bi ljudi promjenili sliku o prosjeènom narkomanu. Uvijek sam se najbolje osjeèao meðu ljudima kao što ste vi, možda zato što se par tisuæa svjetlosnih godina razlikujete od  "obiènih" ljudi, iako se to možda ne vidi, može se osjetiti kroz razgovor, naèin razmišljanja i što je najvažnije pogled na život.

U ovih sitnih 18 godina života probao sam dosta toga, heroin nikad, uvijek je u meni pobuðivao neki strah, gledam ga kao cara, navlakušu nad navlakušama. Kao neku usporedbu uzimam recimo par stvarno dobrih bombona pojedenih u šuzu - onaj raj u glavi, euforija, milina, nešto što je rijeèima gotovo nemoguèe opisati, onaj stadij sreæe kojem se mozak tokom èitavog života neæe niti približiti bez odgovarajuæih supstanci, pa da ne znam kako nam odlican i ispunjen život bio. I sad, kad pravim usporedbu sa heroinom sve to napisano pomnožim sa kojih 10 puta minimalno. I tu me hvata taj "strah". Od same pomisli da je ljudski mozak sposoban pružiti toliki užitak. Vjerujem da bi mi se desila ljubav na prvi pogled, i da bi me uhvatila psihièka kriza za cijeli život. Zato horse BIG NO, barem dok si ne sredim život, obitelj i dobru plaæu, koja æe mi omoguèiti normalan život uz diskretno uzimanje H. Još jednom pozdrav svima!!!!!!!!!

 
 

ns 09.04.2004, 11:02
--------------------------------------------------------------------------------
 NEMA,tvoj moto je izgleda ono;"nikad nije kasno da se pocne sa porocima".U pravu si za 'uzitak' i sve to al' steta sto tako kontas i sto dop vidis u svojo buducnosti,no kako zelis,tvoja volja,samo ne zaboravi i kolika je 'cena' tog uzitka(ne mislim samo na materijalne vrednosti),u svakom slucaju glupo je,tj. nema svrhe nikome pametovati o tome;probaj-nemoj probati,uvek ces uraditii onako kako ti hoces mada bi ti verujem,velika vecina ljudi ovde rekla da ni ne razmisljas o tome da probas...itd.bla bla
 
 

zana 12.04.2004, 21:38
--------------------------------------------------------------------------------
 
NEMA

ovo je forum za pokusaj skidanja i podrsku skinutima i moral nadolazecima u procesu skidanja ne na navlacenje kontas

 
 

zana 12.04.2004, 21:43
--------------------------------------------------------------------------------
 izvini Nemo procitah samo dio texta ovaj zadnji pasos pa te pogresno svatih
 
 

Dj_NS 13.04.2004, 01:49
--------------------------------------------------------------------------------
 
Pozdrav svima



Pratim ovaj forum vec duze vreme i pravo da vam kazem do sada mi je bilo interesantno slusati Vlado M, jer u svetu narkomanije sam vec peta godina a jos nisam imao prilike da slusam coveka, koji je bio na lecenju koje nije u drzavnoj bolnici. Kada kazem da sam u svetu narkomanije mislim u smislu coveka koji pomaze ljudima sa ovom bolescu. Nemojte me odmah pogresno shvatiti. Ja nisam lekar niti profiter od "supstace". Jednostavno radim to volonterski. Ovo pisem jer mi strasno nedostaje Vladino misljenje. Voleo bih da cujem nastavak njegove price. Interesuje me stvarna sudbina ljudi iz te bolnice ( ako je sa njima ostao u bilo kakvom kontaktu ). Radim na SOS telefonu koji inace ima ovlastenje da daje i broj doticne bolnice kada se to trazi od nas pa me interesuje procenat ljudi kojima je terapija pomogla i zelim da dam punu podrsku Vladi u izdavanju knjige jer bi mu to posle diplomskog bio makar mali podstrek i materijalni oslonac u zivotu.Ako nekog interesuje rad SOS telefona za bolesti zavisnosti u NS neka mi pise na adams@srt021.org.yu

 
 

Vladex 14.04.2004, 23:30
--------------------------------------------------------------------------------
 
Izgleda da je Vlado bas odustao od svog pisanja.

Meni je mnogo zao sto vise nisi sa nama, a nije lepo otici a ne pozdraviti se !


Vlade

 
 

Zoran P. 15.04.2004, 00:42
--------------------------------------------------------------------------------
        Vlado M. vise ne pise zato sto je Glupost sa svojim prijateljima ponovo pobedila.
 
 

Vlado M. 15.04.2004, 11:47
--------------------------------------------------------------------------------
 Pozdrav ljudi !

Zorane, moracu te razocarati - Glupost nije pobijedila... Polozio sam ispit pa razgulio u Novi Sad, kod sestre, na nekoliko dana, ali sam ostao dvije sedmice. Istina je da nije prosao nijedan dan koji nisam ispratio sa 3-5 piva, ali barem nisam napravio recidiv... Vratio sam se prije pet dana ali imam blokadu i nikako ne mogu da sastavim ni prostuprosirenu. Jebiga, blokada dodje i prodje. Kad prodje, pisacu. Nisam odustao, Vladex. I ne bih otisao a da se ne pozdravim sa prijateljima.

DJ_NS, znam sta se desilo sa vecinom ljudi iz moje grupe i pokusacu to da ispricam u nastavku price, bez pretjeranog kicenja i pretjerivanja. Necu da razmisljam o izdavanju ovog sranja, ne smatram to ozbiljnim. Ili, necu da razmisljam o izdavanju dok je ne napisem.

... 04.04., mislim da znam ko si ti. Nisi imala pretjerano dugu kosu kada smo se upoznali. Cini mi se da smo i razgovarali, jebes pravila klinike... Znam kakvo je Nebojsino stanje a cini mi se da sam ga jedno vrijeme bolje razumijevao i od onih silnih psihica. Ja sam skontao kako se Nebojsa "pali" i tip mi je ispricao nevjerovatne stvari. Vjerujem da sam jedini znao zasto je covjek zashtekao noz ispod jastuka. Pisacu o njemu dosta jer je strashno zanimljiv... Medjutim, zanima me sta je bilo sa Saletom iz Valjeva (on je alkos). Posljednje shto sam cuo za njega je da je ponovo prolazio kroz stacionar pa vjerujem da ste bili u istoj grupi. I o njemu zelim da pisem pa su mi potrebne informacije. Mozda je bolje da mi to napises na e-mail ako ti nije tesko. hari_haler@serbiancafe.com

Amerej, zhao mi je shto ti se ne svidja moja prica. Jebi ga...